Frau kaže Dobar dan

Kada moja najbolja prijateljica pristigne kod mene, kao prošle nedelje, uvek je različito, ali uvek radimo dve iste stvari. Prva je da ona dođe onim svojim putevima u rano jutro, kaže Dobar dan sa otegnutim aaa, uđe na vrata, pomazi psa, a onda me zagrli. Ja joj kažem Guten Tag najbolje što umem.
Onda pijemo kafu i doručkujemo. Jedemo burek, jer ga se ona zaželi. A i ja volim tako sa njom.
Jedemo prstima, mastimo čaše sa jogurtom.

Drugo je da posle sedimo u Babilonu, mom krevetu, mestu gde se lepo spava i lepo pričaju priče.
„Hoćeš doći u Siriju da me posetiš, jednom kada prestane rat?“, pita me na kraju.
„Hoću.“

Neue Liebesgeschichte.

Plačemo malo.
Prvi levi peron, večernji voz ka Budimpešti, pa dalje ka EU.

Ovog puta mi je bilo teško da se rastanem sa njom.
Prijateljice u doba Sirije.
*
Ne znam kako je kod vas, ali kod mene je opštepoznata stvar da su parkovi najlepša mesta u gradu. Parkovi postoje da bi u njima građani i građanke mogli da dišu, pošto uglavnom to ne radimo u gradu, a i šire u životu.

Onomad sam tu sedela sa svojim psima, knjigama i termosom kafe. Bila je nedelja, a nedeljom u mom kraju do podneva nema žive duše. Valjda svi još piju prvu kafu kod svojih kuća. Ne žalim se, lepo je. Bio je onaj dan kada vam sunce sija kroz kosu, znate na šta mislim. Parkovska blistavost, spokoj. Prozračnost i mir. Kakva je samo sreća da je to sve tu, pored moje ružne zgrade.

Sedim tako, mirno je i u parku nema ni ljudi ni pasa. Čitam i odjednom osećam da se nešto dešava oko mene. Podignem glavu, a prekoputa mene na klupi u hladu sede šestorica sedmorica muškaraca. Shvatam da se nešto dešava. Razgledam malo.
U našoj blizini je javni toalet, a pored njega je jedna velika klupa na suncu. Vidim raširen opran veš kako se suši. Farmerke, majice. Nikad nisam videla tako nešto u parku. A ja volim da gledam okačen, opran veš u javnom prostoru. To me uvek obraduje. Kao kada subotom ujutro prođem ulicom, a ono mirišu pržena jaja i Bohor. Meni uvek milo oko srca.Upliv intime u javnost. Pa još i kad veš vijori na vetru, milina.

Ali ovaj veš ne miriše i opran je tako da se spere prljavština i znoj. Tako mi izgleda. “Nema goreg vonja od izbegličkog,” rekla mi je Azra onomad prošle zime kada je prevezla iznajmljenim kolima ukupno trideset dvoje sa makedonske granice. Zna Azra, prošla je to u ovim našim ratovima.

Shvatam šta se događalo dok sam ja čitala knjigu.
Iz toaleta izlazi mlađi muškarac i nosi bočicu sa nekom zelenom tečnošću, sapunom, šta li. Umio se, mokro mu je lice, a osećaj mi kaže da je to umivanje bilo kao neko tuširanje.
Treba mi nekoliko časaka da razumem sve.
Razumem, gledam sada u njihovom pravcu ka onoj klupi gde cela grupa sedi i razgovara. Otprilike razumevam da govore na arapskom. Raspoloženi su.
Veš se suši.
I dalje smo samo mi u parku.
Psi mirno leže.

“Frau, frau!”, odjednom se razleže muški glas u mom pravcu.
Trgnem se.
Shvatim da su primetili da ih pomno posmatram. Kako i ne bi, uostalom.
Pogledam bolje ovog muškarca. Mogao bi biti najstariji među njima. Crna lepa kosa mu u uvojcima pada na čelo. Maše mi i istovremeno nešto i pokazuje rukama.
Isprva ne razumem, a malo mi je i smešno ono ‘Frau’. Shvatim da je to možda jedini drugi jezik sem njegovog maternjeg preko koga bismo se možda mogli razumeti.
Sada ga Frau gleda pažljivo i daje do znanja da ga sluša. A on onim rukama pokazuje na klupu, na onaj veš, pa onda na mene i …
Ja-sam-Frau-prirodno-je-za-njega-da-me-zamoli-da-im-operem-veš-jer-je-pranje-veša-ženski-posao su govorile te ruke na tom frau jeziku.
Osvrnem se malo oko sebe. Prvo mi je malo nedostajalo što sama svedočim ovom trenutku. Al’ dobro, nije ni prvi ni poslednji put. Zaboravim to odmah.
Drugo, mislim vidi gde sam. Sedim na ovom parčetu ćebeta između javnom toaleta i klupe na kojoj je njih sedmorica iz Sirije. Opran veš, ja, jedna obična frau, njih sedmorica – oči u oči.
Žene peru veš. Svaki dan. I tamo i ovde. I svuda na ovom svetu. To je sve isto, znam.
Rat je uredio da su njih sedmorica ovde u iznajmljenoj sobici bez kupatila. Iza igla je džamija, za mnoge Sirijce je ovaj deo grada neka vrsta sigurnosti zbog povezanosti sa islamskom zajednicom. Verovatno ne misle svi isto, ali je za neke to izbor.
Ne znaju koliko će ostati tu u komšiluku. Verovatno su krenuli pre svojih porodica ili da bi im utrli put dalje. Ili nešto drugo. Ili nešto treće što ja ne mogu ni da zamislim odavde gde sam.

Uostalom i moj dobri romski drug Nedžat voli da parkira auto u blizini džamije. “Tu mi je nekako sigurno”, obično kaže kad ga pitam gde su mu kola. Ja to malo razumem, malo ne razumem. Ali dobro, razumemo se nas dvoje. “Dobra ti ta ciganska frizura,” rekao mi baš prošle nedelje pred svima za stolom u kafani. Ja se smejuljim, svi se smejemo. Malo cičim, kažem iiiii, tako ja kada volim neke ljude neizmerno. Posle mu stavim glavu na rame, tako mi potvrdimo svoje drugarstvo. I da se razumemo rekla sam na početku da mi je on romski drug, samo da se zna da samo on može da zove moju frizuru ciganskom. I niko više. E, tako. Dobro je kad se razumemo.

Dakle, vratimo se onom trouglu u parku. Taman kada sam razumela ko su ti jedini ljudi u nedelju ujutro u parku preko puta mene (a ja sam se toj činjenici obradovala, da sa još nekim delim to sunčano jutro na travi), istovremeno sam dobila, sasvim neočekivano za date okolnosti, podsetnik i da sam – frau.

Mislim sada.
Sama sam frau u parku, ali ja isto znam da nisam sama.
Zamišljam šta bi sada rekla Svetlana Slapšak da sedi ovde samnom na ćebetu samnom, nas dve na majčici zemlji, tu u travi. Rekla bi mi puno toga sigurno, a ja bih je zamolila da opet priča o smislu reči autohtono, kao onda kada sam poslednji put sa drugaricama bila na njenom predavanju. Priča Svetlana o muškarcima i zemlji, o semenu i prirodi, a ja je slušam na nedeljnom suncu, reč jednu ne propuštam. A onda pomislim, gle eno Žarane Papić na pet metara od džamije, tamo iza ćoška gde kaže kako naše društvo tavori u agresiji i da nije to samo zbog mržnje, ma ne, mržnja je jednostavna, nego je teško to što postoji utemeljena nesposobnost da se razume različitost.

I evo nas, na nedeljnom mirnom suncu u “mom” trouglu: Svetlana predaje tu na ćebetu, Žarana mudro zbori, a ja mirno slušam. I dišem.

A onda kažem momcima sa osmehom – frau neće prati veš.
……………..
A momci gle, prihvate. Možda zato što sam bela, možda zato što nije lako zbog jezika, možda jer je veš već opran i nije tako strašno bilo, možda sve to. Možda sve to i nešto još.

Možda sam mogla da ponesem veš gore, kući i operem u mašini, možda će reći neko od vas. Ali ja tada nisam imala mašinu za pranje, prala sam svoj veš u komšiluku. Kod prijateljica i drugara, kod komšinica. Popijemo kafu, razmenimo se, veš se opere. Tako sam jednom prala kod Lepotice, bio je neki program koji traje 17 minuta. Njoj to nikad nije bilo interesantno, pa smo isprobavale na mom vešu. Ni kafu ne završimo, a ono mašina oprala. Dosta smo se smejale oko toga.
Kada Marini ostavim veš, pa moram da idem, znam da ga ona uvek osuši i sve mi lepo složi da ponesem kući. Kaže mi:”Tako treba, drugarica si mi.”

A sledećeg dana u mojoj ulici, sretnem momke. Ide onaj najstariji napred, osmehuje mi se. Ja se nasmešim, hej pa mi se znamo, a on mi kaže:”Guten Tag!”

Frau kaže Dobar dan i Guten Tag.
Razumemo se, o da.

I nemojte me pitati opet da li sam nešto ili sve ovo izmislila, jer nisam.
Samo se trudim.
U ovom mom i tvom, našem svetu danas.

Advertisements

Jedan dan dečaci

Vozim se kolima sa malom porodicom.
Mama sedi u sredini između dva dečija auto sedišta, tako da izgleda manja od svoja dva dečaka. Jedan ima pet godina i sivo lice, a drugi je nežan i plav. On ima tri godine. U sredini sredine sedi Happy Meal.
Dečak sa sivim licem nosi u sebi nemir, gleda me svojim lepim smeđim očima i priča šta će sve da uradi. Puno toga, nisam u stanju ni da pobrojim, ali mi se sviđa način na koji o tome govori: vrti se onako vezan pojasom, zabacuje glavu, malo se i zamisli usput. Otac napred na to odmahuje glavom i ponavlja: „Ne sviđaju mi se ti njegovi planovi, ne sviđaju mi se uopšte.“ Dečak je rekao u jednom trenutku da planira da vozi tramvaj. Otac je vozač, pa mislim da je mislio da mu se to ne sviđa. Možda, nisam sigurna. Opet odmahuje glavom na dečačke priče.
Mama mazi plavog dečaka koji sedi sa leve strane. Sa desne se bori sa onim nemirom. Iz Zvornika je, došla je pre sedam godina u Beograd da se zaposli. Dva dana po dolasku je upoznala muškarca, oca ova dva dečaka. „Samo sam došla u Beograd kod tetke da radim,“ igraju joj oči ispod crnog rajfa i plavo farbane kose.
Ima tako lepe ključne kosti. U njihovim produžecima vire glave njenih dečaka.
„Kad si bio mali, kad si bio mali…“, ponavlja dečak sa sivim licem i gleda u mamu. Ništa ga ne razumem, mama ga ispravlja:“ Kada sam bila mala se kaže“, strpljiva je.
Slušam ga i ne razumem šta nam govori. Ili samom sebi. Gubim se među njegovim pojedenim od slatkiša prednjim zubićima. Stalnim zasigurno, ima pet godina. Tada ga, mislim ni ne čujem jedno kratko vreme.
Gledam kroz prozor. Mislim, slažemo se dečak sa sivim licem i ja da je mama nekako mala. I ima nečeg dobrog u tome. On zna o tome više od mene, sasvim sam sigurna u tom trenutku. Iznenadim se, jer sada imam osećaj da ovaj dečak to „nešto“ zna na onaj odrasli način u njegovom detinjem sebstvu.

„Prestao je da priča pre izvesnog vremena,“ kaže mama. Imao je neki fras i od tada nije pričao. Samo nam je prstom pokazivao na stvari. Tako smo ’pričali’ sa njim.“
„Kako je progovorio?“, pitam je.
„Pa, kupili smo mu psa.“
„Počeo je da razgovara prvo sa njim, zar ne?“
„Da, odmah prvog dana, pošto smo ga doveli u kuću. Štene rotvajlera.“
Gledam ga. Srećan je. Sa onim dečijim ponosom drži igračku lampu iz Happy Meal-a.

Nežni dečak ćuti. Uspeo je da mi kaže kako se zove i čini se da je to pravi uspeh u metežu koji pravi stariji brat i mama koja izgara sa njegovim nemirom.
Okruglasti obrazi, sanjive okice. Bleda koža, plava kosica, rupice na mali šakama u krilu.
Trepće i mirno me gleda.

„Moji su iz Leskovca, ja sam rođen ovde,“ prekida nas otac.
„Sve se promenilo od ’95-e. Ne podnosim ove što su se doselili u Beograd. Najradije bih da odem odavde. A jug najviše mrzim. Tamo svako svakom misli sve najgore.“
Sada ćutimo svi.
Ćuti i onaj nemir na dečjem sedištu desno.
Grad je već iza nas.

U selu mi dečaci pomažu u bašti. Hoće pravo oruđe, kao „odrasli“.
„Ne mogu da vam dam alat, velik je i težak za vas. Nisam ponela male lopatice za decu,“ kažem im.
„Evo dok ja orezujem makazama, vi možete da mi pomažete i čistite lišće.“ Ponudim im dve metle: jednu lepu malu i jednu malo veću, plastičnu zelenu. Gledaju me zabezeknuto.
Neće metle. Dečaci.

„Snađite se, onda,“ kažem im.
Slika sledećeg trenutka: nežni plavi skuplja lišće rukama, a onaj sa sivim licem je pronašao negde onu plastičnu mrežicu za muve i čisti njome.

Taman kada smo se rasporedili sa alatom, pukne jedno deset petardi na pločniku ispred kuće. Komšijski dečak ih sa terase baca neštedimice, trešti turbo folk. Kao da sve to nije dovoljno glasno, psuje usput.
Mali dečaci su zbunjeni.
Veliki dečak je besan.
Ja ćutim, mislim do stomaka i nazad. Orezujem ruže. Štric, štric, čuje se samo zvuk mojih makaza.

Dan je odmakao, približavam se gradu.
Autobus trese kroz naselja koja se nižu.
Na srednja vrata ulazi otac sa dva dečaka.
Blizanci.
Tup! Sednu iza mene, na ona dva sedišta.
Pričaju glasnije od zvuka motora prigradskog autobusa! Završavaju jedno drugom započete rečenice, udaraju mačevima po mom sedištu. Znaju šta se nalazi na svakoj stanici: “Ovde se oseća miris kafe!“, viče broj jedan.
„Ovde je vrtić, jel’ vidiš?“, viče broj dva.
„Ovde smo išli na rođendan!! Daaaaaa-aaaaaa,“ sad jedan plus dva, puta dva.
U međustanicama pucaju, trče, udaraju se međusobno, pričaju u dvoglasu rukama, uglavnom.
Otac ćuti.
Zatvorim oči.
Dišem.
Sada smo u devedesetpetici i vozimo se po blokovima. To je jedna prava urbana večnost u malom.
Blizanački dvoglas udara do Doma omladine.
Odakle tolika buka malim dečacima?

Banija.
Napravim korak, dva iz autobusa.
Iznenada se duboko u telu setim dečaka od letos. Onog sa očima vedrog neba.
Samo tako je došao snažan osećaj.
Sednem na ono stepenište na uglu 29. novembra.
Vidim ga jasno kako sedi u lagumu širom otvorenih očiju. Samo on zna za to skriveno mesto gde ponekada dolazi sam. Strah ga je. Onako baš, vidi mu se u onim milim okicama.
Sunce ga obasjava i miluje nežno.
Uprkos lagumskoj tmini.
Uvek i uprkos.

Preko pijačnog smeća Bajlonija, koji neizmerno volim, korak mi vraća misli natrag.

A onda je pao mrak i u gradu se oseća uzbuđenje.
Dvadesetšestica i jedan mi otac priča o svom dečaku toga dana.
„Bili smo u šetnji popodne i zaustavili smo se u parkiću. Dok se on igrao, ja sam se sakrio iza obližnjih stabala i ćutao. U jednom trenutku se okrenuo i počeo da me traži pogledom i doziva: „Tata! Tata! Taaa-taaaaa!“ Osetio sam strah u njegovom glasu i pojavio se tako da me odmah vidi. Nasmešio sam mu se.“
„Evo, tu sam. Šalio sam se malo.“
Dečak je ćutao. Bio je ljut.
„Tata, to nije šala. Ja sam se jako uplašio kada sam video da te nema. Mislio sam da si me ostavio.“
„Ćutao sam,“ nastavlja mi priču. „Osećao se postiđenim posle njegovih reči.“
„Tata, ne znam zašto si to uradio. Kao da ti je neki zli mozak ušao u glavu. A ja znam da ti nisi zao. Znam to. Neću više da to radiš.“

Trucka dvadesetšestica.
Neki dečaci mi isprazne glavu, a neki napune srce.
Jednostavno je.

Kod kuće

 

Čitam baš juče, Vintersonka je u svojoj poslednjoj knjizi The Powerbook napisala da je nemoguće jedino vredno truda.

*

Ispod providne mušeme, na trpezarijskom stolu, milje, a na mušemi tacna sa puslicama. Sedim u čelo stola i gledam u te puslice, sasvim nežne, pažljivom rukom naslagane jedne pokraj druge.
„Baba, od čega se prave puslice?“, šestogodišnja ja.
„Od šećera i belanaca.“
„Kako to neko može da voli?“
„Pa, lepo je, tope se u ustima, slatke su.“
„Ko je to izmislio?“
„Ne znam. Znaju žene, pa ih prave kod kuće.“

Gledam u onu tacnu. Mislim. Lepo izgledaju, ali im je ukus užasan. Ne znam zašto je to tako. Valjda zato što su preslatke. Ne volim preslatkost, jer se posle pretvori u gorko. Povrh svake je pola ili celo jezgro oraha. Skidam jedno po jedno i jedem ih.
„Znaš, od ovih puslica najviše volim vrh.“
Baba se, mislim osmehnula, iako joj nisam videla lice.
Bila je zauzeta nečim u kuhinji.

„Ko će ti doći danas?“
Moja baba nije volela da „ide po kućama“ kako je ona to govorila, ali su zato kod nje dolazili različiti ljudi preko dana. To sam mnogo volela kod nje. Neki samo svrate, nikad ne sednu kao recimo Kruna, ona je donosila babi dvaput nedeljno sveže mleko u onom emajliranom loncu sa drškom i poklopcem. Nana Vera bi sedela satima i onda bi ona i moja baba pričale i pušile. I to mnogo. Kada ona ode kući, baba uvek kaže isto:“Posle Vere, moram da perem zavese od ovog duvana. Smrdi cela kuća. Ne znam šta mi bi da i ja toliko pušim. Zapričamo se, valjda o svemu, pa tako…“
Nana Olga, njena najbolja prijateljica bi samo povremeno dolazila i to obično da pozajmi pare i uvek bi se čudila, kako moja baba „uvek ima, a penzija joj je mnogo manja od njene“. „Racionalizujem,“ to je bio babin uvek isti odgovor. Za mene malu je to bila neka tajanstvena reč. Mnogo mi se dopadalo kako je ona to izgovarala. Bilo je nečeg magičnog u tome, pa nisam puno razmišljala šta bi to tačno moglo da znači.
Došao je jednom i onaj što me na ulici pitao:“Čija si ti?“, a ja nisam znala šta da mu odgovorim. Čija sam? Posle mi je baba rekla da je to uobičajeno da odrasli tu gde ona živi tako pitaju decu koju prvi put vide na ulici. Ništa mi to nije bilo jasno. Uveče bih pre spavanja mislila o tome. Zašto neko pita čija si ti. Nisam ničija, svoja sam. Ja bih tako odgovorila, ali u svetu odraslih to nije bio tačan odgovor.
Posle mi je baba rekla da prestanem da mislim toliko o tome.
A i onaj posle više nije svraćao.

„Kad će Beara da dođe kod nas na kafu?“, pitam za stolom.
„Jao, bre dete šta ti sve pada napamet,“ ljutne se malo moja baba, a obično nije takva.
„Stvarno te pitam“, ne odustajem ja.
Uočila sam jednu analogiju u kulturi odraslih, a to je onaj trenutak da ako neko tebi dolazi u goste, na kafu i kolače onda i oni tebe pozovu kod njih. Moju babu su, naravno zvali, ali ona je odlazila tek samo kod nekih. Tako je ona to radila, ne znam zašto imala je tamo neke svoje razloge. E sad, Beara je bila njena prva komšinica, prva kuća pored sa leve strane, ako izuzmemo učitelja koji je živeo stan ispod njenog. Kako je njena kuća bila na samom uglu, nije bilo komšija sa desne strane.
Mislila sam, ako je moja baba pozove kod nje na kafu, onda će i ona nju, a ja ću onda da zamolim babu da povede i mene tamo kod njih. Ponekada je i mene vodila u druge kuće. Nekad mi je bilo zanimljivo, nekada ne. Najgore je bilo kada me odvela kod neke njene prijateljice koja me nudila ratlukom od ruža. Toliko je želela da upozna jedinu unuku moje babe i kada sam ja konačno došla, ona me je neprekidno nutkala tim ratlukom. Ja sam na kraju uzela – samo zbog moje babe, mi nismo jeli baš ratluk kod kuće, a i znala sam da je to nešto preslatko – i posle sam sve ispovraćala po njenom kauču. Kad smo došle kući baba mi je objasnila da to ne moram nikada više da radim. Da pristajem na nešto samo zbog nje i da me više neće voditi kod te prijateljice. Složila se samnom takođe da je prilično dosadna.

„Pozovi Bearu kod tebe na kafu,“ kažem.
„To se nikad neće dogoditi“, kaže mi baba.

Ništa mi nije jasno. Malo se bojim da će mi ova nakana propasti, jer njen glas zvuči baš kao i njene reči.
Ništa ne razumem. Zašto ne može Beara da dođe na kafu kada toliko ljudi dolazi svaki dan?! I to raznih!

„Zašto?“, pitam je.
„Uprljaće mi stolicu“, kaže kratko.

Opet mi ništa nije jasno. U-prlja-će mi sto-li-cu, u-prlja-će mi sto-li-cu, u-prlja-će mi sto-li-cu, ponavljam u sebi. Ovako, ja znam da Beara pere tepihe u reci i možda joj odeća nije najčistija, i da njen stariji sin Goša ide nekada napolje u prljavoj pidžami (mislim da je to tako, jer ima samo jednu, onu belu sa jagodicama, pa onda nema drugu da obuče kada mu mama opere tu koju nosi, šta ima veze), i da mu cure sline koje vise, pa onda deca vrište i beže od njega, da ih ne uprlja valjda, otkud znam mene sline ne plaše, iako bih volela da ih obriše nekad (možda zaboravi maramicu kada izađe napolje, otkud znam i ja uvek nešto zaboravim kada odem da se igram napolje sa decom).
Drugo, šta ima veze i ako Beara uplja mebl na stolici u kuhinji. Moja baba ume da izvuče svaku fleku. To sam naučila kada mi je oprala belu frotirnu majicu od zelene farbe kada sam se ne znajući, naslonila na neku sveže ofarbanu ogradu. Došla sam kući plačući, jer mi je to bila omiljena majica. Ona mi je rekla da ne plačem i da će se sve srediti. Popodne je majica bila na žici na terasi, suva i belja no ikad! Ne znam kako, ali je ona to sve oprala i sredila.
Znači, mogla bi i mebl da opere sa stolice, ako bi je Beara kojim slučajem uprljala. Što je to uopšte bitno, naspram priča koje bi nam pričala kada dođe?? Posle bismo postale prijateljice iz komšiluka. Zamišljam kako priča mojoj babi šta je kuvala danas, pa ko im dolazi u goste, pa kako priča neke reči koje ne razumem, pa je ja pitam malo šta to znači, pa da li voli da jede puslice ili bi više volela babinu lenju pitu, da li i ona umesi pogaču ponekad ili kupuje hleb… Pa da je gledam kako namešta onu maramu na glavi i kakve su joj one šalvare. Sigurno bi mi pokazala kako to sve ona obuče… A ja volim šalvare i nosim ih sada. Onda bi one pile kafu i na rastanku bi Beara rekla mojoj babi:“ Ružice, svratite ovih dana na kafu kod mene! Povedite i unuku, može da se igra sa mojim sinovima! Prijatno, vidimo se!“

„To je nemoguće“, rekla je opet baba.
Stvarno je tako mislila moja bela baba.

Zima je, januar je i promiče sneg napolju. Gledam kroz babin kuhinjski prozor.
„Zašto nema nikoga kod Bearinih?“
„Zato što je danas praznik“, kaže baba.
„Kakav praznik?“, čudim se.
„To je dan kada svi Romi slave. Ima taj dan u godini kada oni slave Bibiju, ona ih je spasila sigurne smrti. To je posebno, kao što je nama Nova godina, tako veliko. Idu svi na jedno mesto, vesele se i prave gozbu toga dana, da se zahvale, to je nešto veoma posebno, znaš.“
„Aha“, zamišljam kako to sve „tamo“ izgleda.

Baba nešto radi, iskradem se napolje.
Sneg i dalje pada, polako. Pahulja po pahulja. Nema nikoga napolju, pusto je sasvim.
Uspnem se na uzbrdicu iznad babine kuće.
Bearino dvorište. Nema ograde, baš kao što je nema ni kuća moje babe.
Veliko korito, još ima nekih stvari koje je izgleda prala. Napolju je česma, obmotana krpama i najlonom, da ne pukne od hladnoće (mislim da mi je to jednom tata rekao kad me je vodio u neku vikendicu kod nekih prijatelja) po dvorištu razbacane stvari, kao da su u žurbi odlazili, pa nisu stigli da ubace te stvari u kuću.
Stojim na ulazu. To je sa druge strane ulaza u babinu kuću, ne može da me vidi sa prozora. Gledam. Ja bih ušla unutra, al’ me malo strah. Strah me da ulazim u nečiju kuću tako bez pitanja. Nisam nikad bila tako u nečijoj kući. Mislim da me malo i stid, šta ću ja sad tu kada me niko nije zvao… i ne znam da li bi se Beara i njeni ljutili da ja tako ulazim tu u njihovu kuću kada oni nisu tu…
Vidim nema vrata. U dovratku visi veliko vuneno ćebe, sasvim do poda. Ukucano je ekserima i prekriva ulaz u kuću. Znači nije zaključano, pomislim.
Nikad nisam ulazila u kuću gde su vrata prekrivena ćebetom. Zanimljivo.
Otkrijem krajičak ćebeta… Tu sam.
Koraknem.
Ne dišem.

Velika je kuća.
Duboka tišina.
Na podu beton.
Sa desne strane zeleni kredenac.
Malo drhtim sad.

A šta ako neko dođe?

Ispred, dalje je neka velika soba.
Zavirim.
Na sredini sobe – magare!
Nežno trepće velikim očima, mirno stoji i – gleda u mene!
Srce mi lupa, tako da ga čujem u tišini.
Stojim tu.
Gledam veliku sobu. Štrče prazni zidovi uvis.
Prekoputa dva velika prozora ka babinoj kući. Onaj desni se vidi sa stepeništa kada se ulazi na njenu terasu. Tu ja obično sedim i gledam u taj njihov prozor sa razlupanim staklima. Leti mogu da vidim sasvim malene miševe kako se igraju u tom prozoru. Samo treba da budeš sasvim mirna i da pažljivo gledaš i oni se pojave i – igraju se! Igraju se lepo, kao mala deca. Nekad se i posvađaju, pa neki cijuču. Ali kratko to traje, pa sve ispočetka. Ako dođe moja baba i zove me uđem u kuću da jedem, oni nestanu.
To je taj prozor.
Sa ove strane.

Hladno je.
Voda zamrzla u metalnom vedru ostavljeno za magare.

Levo kauč, zeleni. Na njemu puno stvari. Uza zid kuhinjski sto. Ostaci hleba, nož, nekoliko čaša. Iz jedne je neko pio mleko.
Pored kauča, na podu je mali crveni tepih. Sednem.
Magare me promatra svojim velikim blagim očima. Crvena kićanka kraj desnog obraza i mali praporac.

Ćutim u sebi, jer nemam nikakvih reči za ono što osećam. Mislim da su reči sada otišle negde sasvim daleko.
Legnem.
Sada vidim gde se završavaju zidovi. Tavanice nema, samo raspukli krov. Ponegde viri sivo nebo, snega nema, zimski je vazduh.
Pogledam u magare, a u oku mu zvezdica.
Zatvorim oči i odjednom, evo tu pred mojim očima, sasvim blizu mogu da pipnem onu malu crvenu lutku što sam je jednom izgubila. Rekla mi je bela baba da su mi je sigurno uzeli cigani kada ostavljam svoje igračke napolju. Evo tu, pruža mi je sada moja mala crna mama: „ Evo ti tvoja mala lutka što si je tražila. Čula sam te kad si plakala one noći što je nikada nećeš naći. Čuvala sam je za tebe,“ kaže.
Držim je, taman mi stane u ruku. Mekana je ima crvenu odeću i kapu sa malo čipke, nacrtanu kosicu nežnu i velike plave oči. Smeši mi se blago. Lutkice moja!
Toplije je.
Gledam malu crnu mamu, a ona tako malena. Ima šest godina samo. Gleda u mene i trepće.

„A što si tako tužna?“, pitam je.
„Nemam kuću,“ kaže.
„Kako nemaš kuću?“, opet ja.
„Imala sam pre, ali su me dali u ovu drugu. Ali to nije moja kuća.“
„Kakva ti je ta druga?“
„Bela.“
„A što si ti došla ovde?“, pitam je.
„Da tebe upoznam“, nasmeši se sada mala crna mama.

*

„Gde si bila?“, moja baba i njen pogled ispod debelih naočara za čitanje.
Ćutim.
„Ti si sve vreme tu, kod kuće?“
„Da, bila sam kod kuće“, kažem.

Tuđi među svojima: kadjai khaj amende – tako je to kod nas

„Jel’ možeš da dođeš?”
„Ivanka, šta se desilo?” drhti mi ruka dok držim telefon.
„Sana se udala.”
„Dolazim odmah.”

Hodam od autobuske stanice prašnjavim Vojnim putem. Istom tom ulicom koju su iz potpuno istog razloga asfaltirali prvo zemunski radikali, pa sps socijalisti, onda demokrate – da pred izbore osiguraju glasove Roma i Romkinja iz ovog naselja. Svako je imao svoj stil u obećanjima: prvi su poklanjali džakove sa brašnom, drugi pekli jagnjiće na Đurđevdan, treći pričali odraslima kako je najvažnije da im deca idu u školu i da će se postarati da imaju redovan posao…Ovi sadašnji poslednji, zna se, nisu ni dolazili.

Evo ga sad, kao i uvek, prašnjavi Vojni put leti, izlokan zimi. Tanak asfalt, pusta obećanja. No, ponešto se tu i naučilo.

Hodam, znam svaku kapiju, svaku rupu. Na prvom uglu je Multi club. Tu ulaze samo muškarci, a najčešće stoje ispred i pričaju, gledaju ko prolazi. Kladionica, kafić,vojnoputska agora. Javim se, mahnem. Neke znam, al’ je uvek tu i neko nov-a-star pristigao iz Nemačke, Austrije, Švedske. Prekoputa je prodavnica. Roze fasada, bela cokna, postrance vise oprani tepisi. Kupujem sok i kafu. Ljubazna prodavačica, broji kusur, pevuši. Vidiš, telo bi joj zaigralo istog trenutka, da nije one kase. Kad dođe kući, sigurna sam da pleše. Namigne mi na odlasku, znamo se. Volim tad da zamišljam gde bi bila sada da je slobodna… Izlazim. Svira glasna muzika. Sivi dvokasetaš na polici sa testeninom.

Obuća ispred vrata. Izuvam se. Ostavljam kesu u kujni, penjem se na sprat. Ulazim u dnevnu sobu. Puna soba odraslih. Tihi žamor. Nedeljni je skoro, pa letnji dan, prozor širom otvoren, zavesa se talasa. Zabrinutost u vazduhu.
Pozdravim sve. Uglavnom su mi to godinama poznata lica iz kuće Redžepijevih.
„Šta se dogodilo?,” sedam na ugao sofe, komšinica prva kuća do mi pravi malo mesta.
Pogledam instiktivno u Ivanku. Lice joj je podbulo od plača. Sada bolje vidim. Ne može da sedne, hoda po sobi kao da traži razlog da bude u pokretu. Znam taj osećaj. Kada ti se tresu ruke iznutra, a niko to ne vidi. Makar ne iz prve.
„Sana u petak posle poslednjeg časa nije došla kući. Sinan je bio u gradu i prolazio je u to vreme pored njene srednje škole. Pozvao ju je na mobilni, ali se nije javila. Produžio je kući, pozvao je ponovo, mobilni je već bio isključen. Onda sam ja stigla kući, Kristina i Nera su već bile ovde. Zvali smo je neprekidno do pet popodne, čekali je. U pet sam otišla do rođake koja poznaje ljude u mestu blizu Beograda, gde živi dečko sa kojim je nedavno raskinula. Shvatili smo da je pobegla i da se udala. Mi Romi to tako kažemo.”
Muk u sobi. Ivanka jeca. Sabere se, nastavlja.
„Preko te naše rođake smo Sinan i ja saznali gde živi porodica tog dečka. Spremili smo se i otišli odmah uveče kod njih. Došli smo tamo, lepa kuća, fini ljudi su nas dočekali. Naša Sana je bila tamo… (jedva diše dok priča). Rekla je da ne želi da pođe sa nama kući, da će ostati sa njima… (opet jeca). Šta nam uradi, dete? Pre samo nekoliko dana smo joj slavili osamnaesti rođendan, sećaš se (gleda u mene). Sećaš se koliko smo to pripremali, pa ovde niko ne pamti takvu proslavu punoletstva… Kako je mogla da nam to uradi? Kako?”
Imam osećaj da će da se sruši. Gledam druge u sobi, svi ćute, odmahuju glavom, neverica. Neki puše.
Muškarac prekoputa mene sa suzama u očima. „Niko to ne bi očekivao od Sane. Niko. Ja sam pitao moju ćerku, išle su zajedno u školu da li je nešto znala, ni ona – ništa.” U njegovom glasu se oseća topla, roditeljska briga. I nešto nedokučivo. Strah i za svoju ćerku. Ne nepoverenje, više strah.
Zagrlila bih Ivanku sada. Vidim da nije spavala uopšte.
„Jel’ to isti mladić sa kojim se zabavljala pre nekoliko meseci?”, pitam.
„Da.”
„Rekli ste joj da prekine vezu sa njim…”, započeh nesigurno.
„Pa, da, zamisli da su i dalje nastavili da se zabavljaju… Znaš šta to znači? Brak! Da, raskinula je sa njim. Pominjala ga je oko rođendana… Nismo hteli da on dolazi. Ali opet su se čuli, izgleda. Verovatno preko Fejsbuka, verovatno…Niko živi nije ništa znao…”, odgovara Sinan, otac.
„Evo ja sam pitao i moju ćerku. Išle su u osnovnoj u isti razred. Ni ona nije ništa znala. Iva i Sinan su se toliko potresli, a i mi kod kuće kada smo sve čuli, da je dete odmah ispričalo sve šta zna. Mislim, deca nekad kriju od nas, ali ja sam video i da je ćerka baš bila iznenađena…Tako se sve dogodilo iznenada. Od nje to ne bih očekivao. Nikad. Jedna od najboljih učenica u razredu… Dobro dete. Znam roditelje i familiju im ceo život. Znam koliko su se trudili i planirali da ide na studije kasnije…”, odmahuje glavom, gleda u pod, vrti čašu vode u desnoj ruci.
„Ja nisam živ”, gleda me Sinan u oči. Mogao bi istog trena da zaplače. “Kao da mi se jedan deo srca otkinuo. (drži se za levu stranu grudi, sada jeca). Nisam živ.”
Pune mi se oči suzama. Znam da najstariju ćerku posebno voli i da su veoma bliski. Razumem to. Znam koliko voli Kristinu i malu Neru… Razumem, mislim da razumem. Nisam ga nikad videla tako potištenog, izgubljenog.
Tek sada vidim da je dnevna soba puna ljudi. Nekako žene na levoj strani, muškarci na desnoj… Ja, na onoj ivici sedišta – između. Jedina bela tu.
Samo Iva stoji, ide tamo-vamo. Zaplače se povremeno.
„Danas sam išla u DIS u kupovinu sa devojčicama i sve gledam po radnji, da kupim i njoj šta ona voli. Tako uvek radimo. Svakome ponešto. Kako sad da kupim, kada nije tu?” Plače. Jeca. Ulazi najmlađa Nera u sobu, grli svoju mamu. Plaču zajedno.

„Eeee, moja je ćerka isto tako otišla, al’ joj ja nisam otiš’o na svadbu, a otac sam joj. Mi smo pravili svadbu, tu kod nas. Tamo kod njihovih nisam hteo da idem. Uostalom, ona više i nije moja, sad je tamo kod svekra. To nije više moja briga,” pomirljivo priča muškarac pored prozora. Najstariji je, među nama.
Gutam knedlu.
Pitam, kako je to bilo, kako su to pravili svadbu bez ćerke?
„Pa tako, lepo, mi smo pravili „našu” svadbu, došla naša rodbina. Oni tamo su pravili za „njihove”… Sećam se i danas kako mi je bilo, sećam se plavog odela koje sam obukao. Znam da to nije „to”, ali mora običaj da se ispoštuje, kadjai khaj amende Rom (tako je to kod nas Roma). Pa jel’da?
Osećam kako mi se skuplja srce.
Ćutimo.
Traži odobrenje od nas tu. Posle toliko godina.
A u ovoj sobi danas izgleda kao da svi sedimo skupljenih srca.
Žrtvovane ćerke na oltaru tradicije.

Sve, ipak prolazi bez odobrenja, dobro je.

Na stolu je lepa staklena flaša okićena crvenim ružama. Sad je uočih.
„Nismo je ni poslužili rakijom,” kaže Sinan Ivanki kao da je uhvatio moj pogled.
„To je rakija, znaš doneli nam prijatelji jutros na vrata. To je za našu ćerku… (jedva govori) – znači da je sve „kako treba”. „Hajde da nazdravimo,” obraća mi se.
Znam. Vrela ili mlada rakija je zovu. Ako se potvrdi da je devojka nevina, te prve „bračne” noći, porodica mladoženje dolazi kod devojčinih roditelja i donosi mladu rakiju da „nazdrave”. Za sedam dana će doći sa pozivom na porodični ručak, kako bi dogovorili svadbu. Devojčini roditelji treba da organizuju taj ručak, pozovu mladoženjine roditelje i kupe im poklone.
Sinan mi pruža čašicu sa nasutom rakijom iz te flaše. „Sastipe! (Nazdravlje!)”, kaže. Uzimam čašicu. Odjednom mi se trese ruka. Pokušavam da se setim kada sam videla Sanu poslednji put. Nedavno. Pričale smo o kraju školske godine.
O njenim studijama prava koje je oduvek želela da upiše.
Ocu se ruka ne trese. On ne zna. On ne zna.

Negde duboko iznutra tuga mi preplavljuje telo. Na površini ljutnja u nadolazećem talasu. Ne mogu, neću da pijem, slavim njenu izgubljenu nevinost. Izgubljene, date, rasute, predate i prodate, izdate ćerke ovog sveta neću slaviti čašicom vrele rakije.
„Neka nam je naša Sana dobro. Verujem u njen izbor i imam duboko poverenje u nju. Sve neka bude dobro,” gledam sva lepa lica u sobi.
Izvinite, izvinite što ne nazdravljam i to bih htela da kažem ja bela, ali ne izgovaram. Sve su tradicije takve. Zato držim onu čašicu i malo je podignem, al’ mi ruka još treperi. Vrela rakija mi dotiče usne.
Peče me duša.
Vraćam čašicu na sto. Najradije bih je zafrljačila daleko od svih nas ovde.
Umesto toga kreću mi suze. Sad bih zagrlila Sanu. I poljubila joj one krupne smeđe oči. Samo to.

Misli lutaju. Kako je izgledao taj trenutak njene odluke da posle poslednjeg časa toga dana, pred sam kraj školske godine, njenog drugog razreda srednje škole, uskoči u njegov kombi i odvezu se kući koja će postati tog istog trenutka njen dom i porodica… Ili kada je to odlučila? Kako doneti takvu odluku? Kako se osećala tada..? Potpuno sama. Sana, devojka sa najjačim životnim stavom koju poznajem.

„Sunčice, niko se nije nadao ovome. Niko. Evo, ovo je drugi dan kako nam ljudi dolaze u kuću i svi govore samo jedno: tome se niko ne bi nadao od Sane. Ti znaš koliko je ona volela školu, da je bila među nekoliko najboljih i ovde u osnovnoj školi. Znaš i da ja poznajem sve roditelje, jer sam i ja završio istu školu. Svi su iznenađeni. Planirali smo da upiše Pravni fakultet, jer toliko voli da uči istoriju i srpski jezik. Sve to znaš. Moja Sana…ćera moja,” plače otac.

Ćutimo svi. Težina. Početak je leta. Omorina. Zavesa na onom prozoru desno, stoji uporno. Osećam kako venu ruže na onoj flaši rakije.
Mislim.
Tu u naselju sam uvek slušala kako svi odrasli imaju želju da im se ćerke udaju i sinovi ožene, da zasnuju porodice. Da imaju puno dece. Mislim, pa evo i Sana je to uradila. Udala se. Zašto su svi tužni danas?
Gledam žene u sobi. Većinu ih znam iz Ivankine i Sinanove rodbine, ima i komšinica. U srednjim godinama su uglavnom. Sve su majke. Sećam se, kada se Nera rodila, svi su ulazili u sobu da pozdrave bebu. Deca su je držala u naručju i tada kao novorođenče, a mi žene smo sedele na podu i družile se. Dobro su i sada sve.
„Kako ste se vi udale? Jeste i vi pobegle?,” pitam žene na levoj strani. Malo se svi smejemo sad. Zavesa se pomera.
„Ma ozbiljno vas pitam. Nije ovde reč o Sani.”
Od njih osam, šest kaže da je pobeglo. Sinan se ubacuje: „Ja sam dugo pregovarao sa Ivankinom mamom, dok je nisam „ubedio” da se venčamo. Imali smo tad po devetnaest oboje i završili smo srednju. Imamo tri ćerke. Nikad nismo zažalili.”

„Zašto ste pobegle?”
„Pa, eto. Kadjai khaj amende Rom (Tako je to kod nas Roma),” uglas govore njih tri, druge potvrđuju.
„Ako je većina vas bežala, zašto to ne bi radile i vaše ćerke..?” pitam sad onako više za sebe.
„Ma, to je drugo… Mu cizanel vo kanchi” (Nema ona pojma… žene između sebe govore uglas…I u pravu su one, ja i nemam pojma). Odjednom žamor u sobi, sada svi govore na romskom. Sad već ništa ne razumem.
Ništa, ćutim.
Sedim, slušam.
Mislim.
Zavesa se jedva mrda.

„Baš kao i vi sada i moji roditelji su ljuti, a nekada i tužni što se ja nisam udala. Možda biste vi bili tužniji da se i Sana nikada ne uda. Izvinite, ali ja mislim da biste bili tužniji i da bi vas to opterećivalo nego ovo danas,” rekoh.
Svi ćute.
Nisam sigurna ni da su me čuli.

Nadolazi mi neka stara tuga.
Osećam mreškanje u grudima.
Peckanje u nosu.
Odjednom mislim na svoju mamu. Onu moju crnu mamu što je ljuta na mene, njenu jedinu belu ćerku što se nikad nije udala, što kad je volela žene, a trebalo je da voli muškarce, a kad se zabavljala sa muškarcima, a trebalo je da ima muža. Pa onda ljuta što je jedina bela ćerka odbegla u slobodu, pa je zato čvrsto odlučila da je nikad ne poseti na toj njenoj ’slobodnoj teritoriji’. A najviše od svega ljuta što nema unuke „od ćerke”, kako ona to voli kaže.
Tradicija ju je naučila, znam, ne ljutim se. Kao što se ne ljutim ni sada u ovoj sobi što su svi tužni i ljuti, iznenađeni ili razočarani što se ćerka Sana udala. Sad mi evo, nešto došlo malo teško i zbog one mene Sane ćerke.

Evo mene, bele ćerke, bez roditeljskog imena u svom matičnom papiru, nadenutog mi imena i broja na ovom svetu kako sedim uporno ovde, zbog svoje crne mame među „svojima“. I pokušavam da razumem. Sana, odbegla ćerka sedi u tuđoj kući. Uradila je najbolje što je mogla. Pokušavam da razumem.
Samo to. I nije lako baš. Ne znam u ovom trenutku uopšte ni da li mi ide.

Mi, ćerke – rasejane, tradicijom razdvojene, neshvaćene od onih što ih zovemo najbližim. Tuđinke ničije.
Svoje.
Za to bih mogla nazdraviti, piti.
E, to sigurno znam.

„Zašto devojke ne mogu da se zabavljaju, da imaju dečka?”, opet ja.
„Jel’ ima vaša ćerka dečka?” pitam onog tatu za stolom. „Izvinite što pitam, ali nije samo Sana…”, kažem.
„Nema. Nema, da ja znam.” kaže tata.
„Mislili smo za Sanu da više nije sa tim dečkom. Rekla sam ti već ako su duže od šest meseci zajedno, da to mora da se prekine. Onda postaje ozbiljno. Tako smo joj i rekli. Da prekine,” kaže Ivanka.
„I ona je prekinula. Onda ga je zvala na proslavu svog punoletstva. Vi to niste odobrili. Ona vas je poslušala. A vezu je obnovila. Želeli su da budu zajedno, jer se vole. Ljubav je odabrala pod teškim okolnostima. Pošto to može samo da bude brak, ona je tako i postupila po tradiciji, onako kako ste je učili. Zar ne? Nije htela da vas „osramoti”, ona je dobra ćerka. Zar ne? Zar ne, Iva?
Kako je njoj sada?”, ne mogu da se suzdržim sada.

Ivanka ćuti.
„Ma, njoj je super. Ona je sada na sedmom nebu!”, otac će.
Osećam neku daleku ljutnju u njegovom glasu.
Osećam i svoju daleku ljutnju.
On ne zna. On ne zna.

Opet ćutim. Razmišljam. Kako je to da odeš ujutro u školu, a već popodne si ’udata’, odlaziš u neko drugo mesto, u drugoj kući si to veče, nemaš svoje stvari, šta ti nedostaje? Jel’ ti nešto nedostaje, ako ti je srce na mestu? Jel’ ti je srce na mestu, Sana?
Pokušavam da zamislim to sve, ali mi nešto ne ide baš.

„Pa i ja sam tako kao ona, pa evo šta mi fali. Imamo dvoje dece, tu smo, imamo kuću, dobro smo. Siame te has taj te pijas, kodoja si misto, zanes sar ame e Rom penas (Imamo da jedemo i pijemo, tad je dobro, znaš kako mi Romi to kažemo),” kaže rođaka.
Druga do nje, potvrđuje da, sve se slaže.
Opet žamor na romskom.
Sedim, ćutim.
Ulazi deda Sanin, Ivankin tata. Ne pozdravlja se, samo klimne glavom i sedne na najbliže mesto. Soba puna.

Misli mi idu cik- cak.
„Dobro, ako se vole i moraju da žive kod njega i sa njegovim roditeljima, u redu. Sana može da sada da završi školsku godinu, a najesen da nastavi vanredno školovanje i tako završi srednju školu, jel’ da?” pitam obazrivo.
Negodovanje u sobi! Svi viču. „Ma kakva škola sad!”
„Ali zašto da ne?” opet ja.
„Ma škola sada nije bitna! Shvataš to?”, opet uglas.
Nastaje pometnja. Čujem sad više puta „Dabulteu, dabulteu” (Jao, jao).
Svi pričaju na romskom sad. U redu. Ne moram da razumem sve. Osećam po koži da je škola zaista na jednom od poslednjih mesta u ovom trenutku. U telu sudar toplog i hladnog vazduha. Okolo munje sevaju. Sedim nepomično.

Nera mi mahne iz hodnika. Došla sam, a da se nisam ni pozdravila sa njom. Ustanem i odem k njoj. Zagrlimo se, kao i uvek. Uplakana je. Kaže, nedostaje joj njena sestra. Neutešna je. Misli da je nikad više neće videti. Osećam to na njenom malenom telu.
„Dođi kod nas!”, kaže Kiki Kristina, druga sestra.
U sobi je sa Nadom, Saninom najboljom drugaricom. Plava kratka kosa, vesele oči, one svetle koje imaš samo kada ti je devetnaest.
Sede svojoj sobi, druže se dalje od odraslih.
Odjednom, osetim kako mi je lakše sa njima tu. Posteri na zidu. Mislim da uspevam da prepoznam samo Džastina Bibera.
Kristinina fotografija sa proslave male mature, mamina i tatina slika sa venčanja…

„Jel’ vi ništa niste znale?”, pitam, sad već k’o navijena.
Odmahuju glavom devojke.
Verujem im.
Ćutimo malo.

„Šta ima kod vas?”
Raspričamo se. Smejemo se sad. Nera mi sedi u krilu, igra se mojom kosom. Još joj se nisu osušile one suzice. Ljubim je u lokne.

Pričamo o izlascima, o Kikinoj hip hop grupi… odjednom je lepo, kao i uvek u njihovoj sobi.
Pitam ih obe, imaju li one dečka sada. Osećam kako mi nemir opet nadolazi.
Kažu da nemaju.
Ako bi imale, da li bi im njihovi dozvolili da dođu u kuću. Kažu da ne.
Mogle bi da kažu da imaju dečka i da se viđaju. Ako dođe u kuću, onda je to već brak.
A šta ako dečko nije Rom?
Kako to misliš, pitaju me.
Pa, tako, dopadne vam se neko ko nije Rom.

Devojke ćute. Gledaju u zemlju.
Duga ćutnja isprepletana strahom.
U sobi je postalo veoma hladno.
Onako do kostiju.

Odlazim kući.

Duša mi je gladna. Zeva dole niz onaj prašnjavi vojni put. Psi laju u čoporu.
Vesnici mira, iznenada pomislih.

neću beli svet

moja crna mama nije rodila
al’ je izabrala

da bi opstala

belog dečaka
pa onda belu devojčicu
i na kraju crnog dečaka

belog dečaka je volela
belu devojčicu je – trpela
a crnog je –
tukla

sada beli sin ima porodicu
bela ćerka ima samu sebe
a crni –
svoju muku i jad

kažu nekad crno beli je ovaj svet
a to uvek i samo znači
– beli

to je onaj u kome bela ja
od svoje crne i bele majke
plačem sada
jer ne mogu da nadjem ono

ono što mi treba

onu crnoženu sebe

da se sa njom jednom
u ljubavi
umirim.

Uspavanka za malu Nataliju ili kako (u)rušiti četiri zida

Kao i svakog jutra, šetam psa u kraju. Preko parkića jednog, pa drugog prođemo, pa u delu između zgrada šetamo dok ne izbijemo na uličicu blizu zgrade, ona koja nije prometna.
Tako je i sad. Lepo jutro, jasno je nebo. Ulazimo u deo gde je između zgrada lepa zelena površina… Odjednom, čuje se vika iz stana u blizini… Nastavljamo napred, vika postaje glasnija, jasno je da je stan u prizemlju. Uznemirim se, odjednom mi srce tuče. Čuje se kako udarci pljušte po koži. Čuju se i glasovi nekih muškaraca, dvojica ili trojica, možda, ne razaznajem šta tačno govore. Ženski glas zapomaže. Jeza mi ide niz telo. Pogledam iznad prozora, komšije vire duž čitave vertikale. Otprilike šest spratova. Pogledam u prozor stana iz koga se čuje prebijanje. Jauci žene. Vijori se bela zavesa koja prekriva širom otvoreni prozor. Tanka, ali je gušće tkanje, pa se ništa ne vidi sa strane ulice…

“Jel’ znate šta se dešava?,” pitam nalakćene komšije čije glave vire nadole. Svi se uvukoše u sigurnost svojih stanova bez reči.
Jeza mi hladi kožu, polako osećam bes. Podignem se na prste, prozor mi je iznad glave nekih dvadesetak centimetara.
“Komšinice, da li vam treba pomoć?”, viknem glasno ka otvorenom prozoru. Odjednom se otvori zavesa! Trgnem se unazad. Mlada žena samo u donjem vešu, sa natečenim licem, podlivima, onemoćalim pogledom…iznurena, raščupane kose. “Molim vas, molim vas zovite policiju, zovite policijuuu!!”, zapomaže, pošinje da vrišti.
Shvatam u sekundi da ću to i uraditi.
“Kako se zoveš?”, rekoh u brzini, sekunde odmiču.
“Marina…Mar..Marija…”, nije stigla da izgovori, glas je izdaje. Pogledam iza nje, dva muškarca u sobi, besna. Jedan je mlađi, u treger majici: “Marš pička ti materina, odavde!”, pljunu, viknu i uvuče nesrećnu ženu u sobu i obori je na pod…Tup!
“Zvaću policiju!”, doviknuh sa namerom da me ona čuje. Zavesa navučena, prozor treskom zatvoren.
Opet jeza. Nadam se da ta mlada žena nije trafikovana, zatočena tu neko vreme…prolaze mi misli kroz glavu. Atmosfera u toj sobi je zastrašujuća… Pogledam broj ulaza, ulicu znam, otprilike i broj stana, verovatno broj jedan, jer je odmah pošto se uđe u ulaz sa desne strane.
Dozvah psa koji je strpljivo stajao u blizini i odem kući da zovem policiju na našoj opštini. Na uglu je mala prodavnica. Pomisao da pred čitavom radnjom govorim o ovoj mladoj ženi i o tome šta joj se događa, mi se nije dopala. Ona sigurno tu pazari svakoga dana… Pola deset je.

Nađem broj i pozovem dežurnu službu iz svog stana. Predstavim se imenom i prezimenom, kažem ulicu u kojoj živim. Javi se prijatan inspektor i zabeleži ime pretučene žene ( to koje sam imala ), ulicu i broj i sasluša ukratko opis situacije. Kaže da će obaviti uviđaj čim pre. Ostavila sam broj svog mobilnog broja, da mi jave ishod. Ta žena bi mogla biti i ubijena. Nasilnici su čuli jasno da ću pozvati policiju i mogu da se pokupe i odvedu je, sklone se i oni. Zbilja se nadam da nije trgovina ljudima, oni su prevrtljivi mučitelji i imaju svoje dobro razrađene mreže…
Pas sve posmatra sa interesovanjem. Osećam podršku u tom njegovom mirnom prisustvu. On je jedini svedok celokupnog događaja ovog jutra, na neki način.
Odahnem, ali sam nespokojna. Tući ženu je krivično delo po našem zakonu. Imam još vremena pre odlaska na posao i odlučim da obavestim Centar za socijalni rad. Javi se socijalna radnica i takođe me mirno sasluša. Ispituje me po nekom obrascu za prijavljivanje nasilja, jasno mi je, ali njen glas je isto tako nekako “u formatu”: Ime i prezime? Koliko godina ima osoba? Koliko članova ima porodica? Ima li dece u porodici, koliko tačno, koliko imaju godina? Veličina stana …NEMAM POJMA. Trudim se da budem staložena. Govorim joj da ta mlada žena ima izmedju 17- 26 godina. Istinski mi je izgledala tako ranjivo da je mogla biti i veoma mlada… Ako je žena dete, veće su joj šanse da neko nešto uskoro učini u ovoj situaciji. Mislim, znam da će neko nešto učiniti, ali situacija mi deluje i hronično i urgentno, a ja nemam poverenje da se to tako razume sa one strane žice.
Popunjen formular. Pitam mogu li još nešto da učinim i doprinesem razrešenju situacije. Socijalna radnica kaže da, naravno. “Možete napisati šta se tačno dogodilo i dostavite prijavu na pisarnicu Centra za socijalni rad.”
Napisaću i doneti sutradan u prepodnevnim satima.

Naveče, shvatih da mi se niko iz policije nije javio čitavog dana.
Jeza mi prolazi niz kičmu.
Zovem ujutro ponovo policiju. Kažem ukratko ko sam i zbog čega zovem.
“Ma dajte, kakav poziv, kakva žena?”, kaže glas sa one strane. Recitujem šta je bilo juče u kratkim crtama.
“Kolega koji je bio dežuran je sigurno pribeležio moju prijavu u arhivu,” (tog trenutka shvatim da je njegov prethodnik bio izuzetno ljubazan i koncentrisan i da nisam pitala za njegovo ime, jer sam imala poverenje da će učiniti ono što može u okvirima postojećih zakona, tako nekako). “Kakva arhiva, pa ne mislite valjda da ću da gledam sad to?” Pomislim kako ja imam u glavi sliku neke knjige u koju dežurni policajci upisuju pozive kao što je npr. ovaj… Možda grešim, možda nije sveska, knjiga, ali mora postojati evidencija!
“Dobro, vi znate ko je juče bio dežuran u pola deset, zar ne?”, kažem.
“Pa ne mislite valjda da ću da gledam kolegama po tefterima!”, na to će ovaj dežurni.
“Nisam to ni mislila, nego me zanima da li je juče obavljen uviđaj u pomenutoj ulici u vezi sa nasiljem koje sam prijavila,”, smirim ton.
“Ma kakvo nasilje, šta je vama, pobogu!”, sada viče.
“Dosta mi je više vas dokonih, a i vaših anonimnih prijava!”, reži.
“Slušajte: ja sam juče sa svojim punim imenom i prezimenom, adresom stanovanja i brojem mobilnog telefona prijavila nasilje nad ženom u komšiluku u kome i sama živim. Prijava je evidentirana, tražim povratnu informaciju od vas. Vi ste državna služba, a ovo je hitna situacija u kojoj jedna žena može i život da izgubi!”, glasno ću.
“Ja ne znam šta je sa vama, lepo sam vam rekao da me ne zamajavate!” i spusti slušalicu. T-r-a-s!
U neverici sam.
Istog trenutka okrećem broj. Zvoni 15 puta. 15 puta i neko podiže slušalicu.
“Izvolite,” miran glas sa druge strane. Neki drugi policajac.
“Dobardan, molim Vas pozovite kolegu koji je pre dvadeset sekundi bio na vezi
samnom,” trudim se da ostanem smirena.
“On nije tu,” tek će ovaj.
“Pozovite ga, čekam na liniji,” ne dam.
“Ne može – zauzet je, ima posla,” kaže.
“Pozovite ga, SADA SAM JA NJEGOV POSAO,” akcentujem.
“Gospođo, rekao sam vam,” nastavlja on.
“Dobro, onda ćemo ovako: kako se vi zovete? Ja sam se lepo predstavila vama svima, sada mi vi recite svoje ime. I kasirka ima ime i prezime, sramota bi bilo da se ne predstavite na dežurstvu,” kažem.
Pauza.

Pas me gleda, nakrivljene glave u stranu.
“Slušajte me sada dobro!!” odjednom se pojavljuje glas onog prvog u slušalici.
“Ja ću sada iz ovih stopa da odem u ulicu tu-i-tu (govori tačnu ulicu i broj gde živi pretučena žena) i ako slučajno tamo ne nađem nikoga, dolazim u ulicu tu-i-tu (sada izgovara moju ulicu i broj) da vas UHAPSIM!”, grmi u slušalicu.
“Znate šta, ja ništa smešnije nisam čula u poslednje vreme! Stvarno ste me nasmejali!”
Tišina sa druge strane.
“Obavestite me posle uviđaja, veoma je važno. Imate moj broj.”

Sednem sad i napišem za Centar za socijalni rad sve šta se dogodilo, kako sam i rekla socijalnoj radnici juče. Rukom, ispalo pet strana.
Na putu ka poslu, svraćam do pisarnice Centra, samo da predam prijavu. Dajem dežurnoj papire, ona stavi na radni sto i gleda. Čita. To traje. Vidim da je nekako čudna u licu. Pomislim, pa naravno, nije nimalo prijatno da se čita tako nešto… Digne glavu sa prijave, pogleda me, na koncu: “Ja ovo ne mogu da primim.”
U šoku sam. “Ne razumem Vas. Šta nije u redu?”
“Kažem vam, ne mogu da primim.”
Gledam, žena je nekako dobronamerna, vidi se nekako da dugo radi u službi i da je sigurno odgovorna. Šta tačno nije u redu?
“Vidite, stvar je u tome da mi nikada nismo dobili prijavu protiv nasilja u porodici. Jedino što mogu da Vam predložim je da izađete u čekaonicu, pa da vidim sa koleginicama… Onda ću vas pozvati.”
“Da li možeteda pozovete koleginicu sa trećeg sprata? Sa njom sam razgovarala pre nego što sam došla. Ona me je uputila da napišem prijavu i donesem vam je.”
“Žao mi je,” kaže.
“Koliko bi to trajalo otprilike?”
“Pa, sigurno ne manje od pola sata.”
Čekaonica zapravo, ne postoji. To je neki prostor tik uz veliko stepenište, bez klupe, stolice. Moram na posao, svratila sam samo da predam prijavu.

Dogovorim se sa njom da uzme vremena koliko joj je potrebno i zavede prijavu u protokol, a ja ću sutra ujutro opet na putu ka poslu svratiti po broj pod kojim je dokument zaveden. Složila se.

Oko dva me zove na mobilni onaj policajac što je hteo da me uhapsi ako nikoga ne nađe u stanu.
“Gospođooo! Halo, gospođooo!”
“Da, ja sam.”
“Evo, zovem vas da vas obavestim: uviđaj je završen, pa da ne bude posle… Vidite, ja sam bio na toj-i-toj adresi i zvonio sam i vrata mi je otvorilo jedno lice. U stanu su bila tri lica. Rekao sam im da pripreme lične karte. Pitao sam onda da li je ovde bilo nekog nasilja i sva tri lica su odgovorila da nije. Drugo, da znate, žena i jedan muškarac iz stana su supružnici, tako da nije bilo nasilja,” završava izveštaj.
“Čekajte, kako to mislite?,” pitam u čudu.
“Pa lepo vam kažem gospođo, oni su supružnici, tako da nije bilo nasilja!” uporan je.
“Jel’ vi meni sada kažete ako su oni u braku da nije moguće da postoji nasilje… to mi kažete?”
“Tako je, gospođo!” ozbiljan je.
“I samo još nešto: jedno lice je u narkomaniji, tako da…”
“Tako da, šta?” pitam.
“Tako da – nije bilo nasilja! Ne može biti nasilja, ako ima narkomanije!” pobednički zaključuje.
“Da li ste razgovarali sa ženom koja je bila u stanu?” pitam.
“Gospođo, lepo sam vam sve rekao. Obavio sam razgovor sa sva tri lica. Uviđaj je završen i ja sam vam sve javio kako sam vam i rekao. Sada moram da idem!”
“Hvala što ste me obavestili.”
Teško dišem.

Sutradan sam uzela broj pod kojim je prijava zavedena u Centru za socijalni rad. Čuvam broj u džepu i pitam se kako je Marina ili Marija sada.


Zvoni mi telefon. “Dobar dan! Na vezi je inspektor taj-i-taj da li ste Vi ta-i-ta?”
“Ja sam, izvolite.”
“Da li biste mogli da dođete u policijsku stanicu?” pita direktno.
“Zbog čega tačno?” interesujem se.
“U vezi prijave koju ste podneli vezano za nasilje u porodici.”
“Naravno da mogu, samo ste me našli u gradu, danas mi je rođendan, pa je malo nezgodan trenutak. Odazvaću se svakako, recite mi samo zbog čega tačno treba da dođem?”
“Pa, znate pisali ste ovu prijavu rukom, malo je nečitak rukopis… Treba da nam razjasnite nešto u prijavi,” kaže inspektor.
Dogovorimo se za termin i ja potvrdim da ću doći u to vreme.

Stojim u hodniku policijske stanice ispred broja sobe koji mi je dao inspektor. Kraj je smene, pola sedam naveče je, nema nikoga. Dugačak hodnik, sivi pod. Iz prostorije izlazi jedna žena i odlazi. Ulazim. Pozdravim se, inspektor mi ponudi da sednem prekoputa njegovog stola. Fotelja je od crnog skaja, pola materijala na njoj nedostaje, tako da sedim pola na dasci, pola na žutom sunđeru. To je prostorija u kojoj se primaju stranke na razgovor.
Zahvaljuje mi se što sam se odazvala pozivu i istog trenutka mi stavlja pod nos papir. Doslovno. Zbunim se malo, pogledam bolje. Na naslovnoj strani papira je u jednom pasusu sročena moja prijava, a onih pet strana ispisanih je zakačeno spajalicom za tu prvu stranu. Inspektor mi skreće pažnju na datum i pečat u dnu papira i kaže: “Vidite da je sve u redu.”
Zbunjena sam, jer mi nije baš jasno šta ću ja sada tačno ovde ako su sve pročitali i ako je “sve u redu”. Naslućujem da ću vrlo uskoro znati odgovor na to pitanje. Mirna sam.
“Jel’ vi poznajete te ljude?” pita iza svog radnog stola.
“Ne poznajem, ali živim veoma blizu te zgrade. Napisala sam to u dokumentu koji ste dobili.Pretpostavljam da ste sve pročitali.”
“Da, prosledio nam je Centar za socijalni rad, mi smo u obavezi da sarađujemo. Prijava je primljena i u proceduri je.”
Nastavlja dalje: “I sigurno se ne poznajete, mislim hoću da kažem, niste se nešto zamerili i to?”
“Ne. Žena je brutalno tučena toga jutra od strane dva muškarca u pomenutom stanu i molila me je da pozovem policiju u njeno ime. Ja sam komšinica koja se tu zadesila i smatram da je bilo građanski odgovorno da vas pozovem da rešite tu situaciju i sankcionišete nasilje. To je najmanje što sam u tom trenutku mogla da učinim za tu ženu.”
U tom trenutku vrata od prostorije se otvaraju i ulazi policajac.
“Izvolite,” kaže inspektor.
Policajac mi prilazi i predstavlja se. To je onaj policajac “uviđaj je završen”.
“Znamo se preko telefona,” rekoh jetko. Ignoriše me i obraća se inspektoru sa kojim sam do tada razgovarala.
“Šefe, evo izveštaj o uviđaju je tu, u tri primerka. Sve je detaljno napisano, odrađeno, završeno, komplet. Ako treba bilo šta, ja sam u prostoriji pored,” deklamuje i odlazi žurno kao što je i došao.
Meni je smešno, jer sve izgleda kao neki školski skeč za priredbu za dan škole.

Inspektor se vrati na onu svoju udobnu stolicu. Zavali se malo. Gleda me.
Kaže: “Znate šta? Moram nešto da vam kažem. Vi ste jedna veoma plemenita osoba. I hrabra.”
“Nisam došla ovde zbog toga,” rekoh.
“Ne, ozbiljno vam kažem. Ja sam godinama radio na ulici, video sam svašta, prostituciju, kriminal i dobro poznajem problematiku nasilja. Vi ste potpuno u pravu. Dobro je što ste to uradili. Al’ bih vam dao i jedan savet: nemojte nikada više to da radite. Ima raznih ljudi, ko zna šta može da vam se desi drugi put. Imaju ljudi i oružje, svačeg ima, vis te žensko…”
“Mislim da ne razumete. Ja bih i sledeći put uradila isto. Nego, kad sam već došla ovde, moram nešto da Vas pitam. Ako imate veliko iskustvo kao što kažete, a sada ste vodeći inspektor u sektoru za porodično nasilje, kako komentarišete uviđaj svog kolege u kome intervjuiše pretučenu ženu u prisustvu dvojice članova porodice koja su je pretukla? Izvinite, kako je to moguće? Da li možete sa svojim iskustvom i znanjem da podržite kolege da više nauče o tome kako se vodi intervju i obavlja uviđaj?”
Uspravi se na onoj stolici i nagne na sto. Na licu se sada vidi odobravanje.
“U pravu ste. To mora da se promeni.”
“Molim vas. Ja ni sada ne znam da li je ta mlada žena živa. To se ne sme dešavati. To nema nikakve veze samnom. Ja sam nebitna.”
Ustajem, rukujemo se.
“Sledeći put nemojte zvati na fiksni broj nego direktno na 192.”
Sledeći put bih uradila isto, pomislim u sebi koračajući niz sivi hodnik.


Prošlo je mesec dana. Zvoni telefon.
“Dobar dan, ja sam ta-i-ta zovem iz Centra za socijalni rad.”
“Izvolite,” kažem.
“Imam problem sa Vašom prijavom koju ste nam uputili u vezi sa nasiljem u porodici. Mi nikako ne možemo da završimo taj slučaj, a ja sam supervizorka i odgovorna sam da se sve okonča. Ne znam šta da radim.”
Nemam reči.
Nemam reči.

“Ne razumem u čemu je problem? Mislila sam da sve teče po proceduri…” kažem joj.
“Mi ne možemo da dođemo do tog čoveka, njenog muža. Pokušavali smo na razne načine… Sa policijom baš ne sarađujemo, tako da… Da nemate ideju kako bismo mogli to da rešimo?”

………………..

Posle mesec dana me ponovo zove ona supervizorka. Kaže da se jedna koleginica setila da je muž evidentiran kao korisnik socijalne pomoći, pa su mu poslali poziv u vezi sa primanjima, pa je konačno došao, te su uzeli izjavu od njega u vezi prijave. Bez izjave, nisu mogli ništa. Žena je bila i detaljno je ispričala istoriju partnerskog i porodičnog nasilja (drugi muškarac je njen svekar). Kaže i to da muž nasilnik čeka da bude upućen na izdržavanje dve kazne zatvora, ali da su zatvori sada puni, pa nema mesta, te je još na slobodi.
“Pošto je on osuđen za druga dva krivična dela, onda možda ni nema potrebe da ga gonimo za nasilje u porodici. Šta vi kažete, možemo to tako da rešimo i završimo slučaj?”
“Ne, ne možete. Ne znam koja su druga dva dela za koja je osuđen, ali vi morate završiti ovo treće delo koje ima veze sa zlostavljanjem. Razumete to?”

Tako su i uradili. Muž je dobio kaznu za porodično nasilje i otišao u zatvor, ona se preselila u drugi grad, gde je ranije živela.. Svekra niko nije uzeo u obzir, ostao je da živi u ona svoja četiri zida.
Ona i ja se nikad nismo upoznale.

*

Prošlog petka je moja najmlađa komšinica u Drinčićevoj izgubila život. Imala je samo petnaest dana. Njen tata ju je bacio sa prozora na ulicu.
Mama nije uspela da je zaštiti. Na oči svojoj sestrici i bratu.

A mogle smo se sretati na Bajloni pijaci. Često idem tamo po povrće i cveće.
Sigurno bi mi u prolazu uputila neki osmeh.

Otpevaću ti večeras jednu uspavanku malena komšinice.
Izvini što je iz četiri zida tvoje malo telo tresnulo o pločnik.
Izvini što opet nismo naučili.
Izvini što te nismo sačuvali.

Bosa

Stigla mi je juče od najbolje drugarice za Novu godinu neka razglednica – čestitka. Na slici cipele. Pogledam, piše mi – od tebe sam konačno naučila jednu stvar: da je važno imati solidne cipele. To je jedan od načina da stigneš tamo gde si naumila.

A ja sam danas u svom gradu videla bosu ženu na ulici.

……………………………..

Kad sam bila mala, najsnažniji osećaj slobode je bio da hodam unaokolo bosonoga. Posebno napolju. Bose noge po prašini, na kamenoj plaži, po travi ili da ih samo naslonim na toplo kamenje. Volela sam onu vrelu letnju prašinu. Topla, meka poput praha zlataste boje što suši nozdrve, ako joj se dovoljno približiš. Praškasto sunce mazi nežnu kožu deteta… Lako se skidala u onoj velikoj babinoj velikoj emajl kadi. Pretvori se u crno blato, kako je ona govorila. Samo sklizne niz slivnik. Ostanu meka, mirisna, oprana stopala. Idu malo po itisonu, te po ćilimu njenom, jen- dva – tri sve dok ne urone u krevetske perine i dečije snove.

Hoćeš ove sandale da obuješ?, pita ujutro baba.
Ne. Možda patike? Lepe su ti.
Neee.
’Ajde onda idi, odmahuje glavom u cicanoj haljini.

Ja već mlatim nogama kroz ‘ladnu vodu na mostiću reke Vrle, a posle trčim po suncu koliko god me noge nose. Popodne posle ručka odem Pelivana na uglu po sladoled na točenje. Hladne pločice odozdo, zuje frižideri, vrti se ventilator, muve lete, limunada ili boza. Kaplje sladoled od vanile niz ruku, na majicu, jedna kap tu završi na stopalu. Sve tako bosa. Ližem na kraju slatke umazane prste, hitam kući. Sa suncem u očima i prašinom u dugoj mekanoj kosi.
Slobodna.

Stojim sada na uglu raskrsnice. Preko pešačkog prelaza trči bosa žena. Kakva sloboda!, pomislih istog trena. Gazi bosa po asfaltu hladnom. Jen- dva- tri… Kakav je to osećaj, komeša mi se telo. Šareni se suknja, dete u naručju. Lete stopala po ulici.

Odjednom bih sa njom, ali noge mi ukopane, a nemirne. Zažareni mi obrazi. Uznemirenost mi struji telom. Moje bosonogo detinjstvo klikće, landara mi negde iznutra… Nešto nije u redu, neka nerazlučiva pometnja mi se stvara.
Bosa na asfaltu!
Budi bosa na asfaltu!
Čik ako smeš!
Moje siromašno bosonogo iskustvo progovara sad. Glava mi ne radi. Stojim, svetla grada na raskrsnici me zaslepljuju. Nestade bosa žena sa prigušenim plačem deteta na grudima.

Vidim sada mali otvor na limenoj ogradi kojom je opasana Mitićeva rupa. Nevidljivo naselje usred Slavije. Grad se ogradio od istog nebrojenim bilbordima, pa ga niko ni ne primećuje. Gordi velegrad i njegova velelepna svetla okrenuta tako da ni ne vidimo ljude u Mitićevoj rupi.

Hladno mi je. Mislim na bosa stopala na asfaltu. Kakav li je to osećaj? Nije to sloboda. To je isključenost iz civilizacije. Ako hodaš, a hoda se uspravno, stopala su jedini deo tela koji dotiče zemlju. Ako nemaš cipele, nema te u ni u istoriji, grad te ne vidi, niti jedna ulica, niti će neko pričati sa tobom. Ako ti je dete boso, neće ga primiti u školu… Kao sever i jug. Izmisliće te i pričati o tebi i u tvoje ime, a da to nikad nećeš ni znati.

Moje bosonogo detinjstvo se sad trza i cvili, udara u đonove odozgo. Blješte gradska svetla, počinje da duva oko kružnog toka. Zažmurim malo. Privijam njena gruba, bolna, teška stopala na svoje gole grudi.
Da mi pesmu svoju slobodarsku tešku otpevaju. Kad bi samo ona znala. Moja bosa nepriznata sestra. I ono njeno detešce duboko u nedrima.
Nema sam.

” Pričajte mi vi o slobodi. Želim sve da znam od početka do kraja, ako kraja ima.”

Devojčica sa prašinom u nogama vas sluša pomno.