Dušo moja

Roditelji su me učili da ne ulazim u lift sa ljudima koji mi se ne svidjaju.
“Pa šta kao mi stojimo ispred i dodje lift i kako onda da ne udjemo zajedno? Šta da kažem? Izgleda malo glupo…nisam sigurna da li bih mogla to da izvedem.”, kažem im.
“Nije uopšte glupo. Ako ti se neko ne dopada ili ga ne poznaješ, ne moraš nikada sa njim da udješ u lift. Možeš uvek da kažeš naprimer, da ćeš sačekati sledeći.”
Dobro, sa tom rečenicom sam bila zadovoljna. Zamišljam situaciju. Da, da mogla bih to da kažem nedopadljivoj nepoznatoj osobi kada se vrata lifta otvore.

Šesti razred, vratila sam se iz škole. Čeka me poruka da kupim novine. Jesen je, lep dan, nije hladno. Izlazim na ulicu u svom omiljenom zelenom rolka džemperu koji mi je ištrikala baba, crnim somotskim pantalonama, poludubokim oker čizmicama. Glava mi još pomalo vri od prepodnevne nastave, mislim šta imam za domaći, sa kim ću se čuti kasnije…Kupujem novine kod autobuske stanice. Idem pravo kući da ručam, gladna sam.
U ulazu ispred lifta stoji neki nepoznati muškarac. Krupniji, nikad ga nisam videla pre kod nas u zgradi. Inače, mi smo se svi poznavali u ulazu. U SFRJ su zaposleni iz iste firme uglavnom dobijali stanove u istoj zgradi, pa su se roditelji često poznavali sa posla, a mi deca smo tu odrastajući znali i ko ide kod koga u goste.
Stojim ispred lifta sa njim. Nešto mi se ne svidja. Ustvari, uopšte mi se ne svidja. Ne mogu čak ni da zamislim kod koga ide. Umorna sam i gladna i ide mi se kući što pre, ne ide mi se sad peške na četvrti.
Dolazi lift, ulazimo zajedno. Pitam ga na koji sprat ide. Zbuni se malo kao da nije siguran, kaže na drugi. To mi nešto bilo čudno.
Neprijatna tišina u liftu. Kao da nema vazduha.
Drugi sprat, izlazi. Ostaje još dva tri centimetra da se zatvore vrata…i onda ću da pritisnem dugme na četvrti…
Gledam u pod i čekam da se vrata približe i zatvore.
Umesto toga, njegova cipela.
Staje u tih nekoliko centimetara.
A onda i šaka kojom pridržava vrata.
Srce počne da mi udara.
Sad stvarno nema vazduha.

Pita me na koji sprat idem. Ne kažem ništa.
Gurnem vrata i izadjem iz lifta u hodnik, jer moram da udahnem. Sa obe strane lifta su četiri stana. Znam poimence sve ljude koji tu žive. Arandjelović skroz levo, pa… Nema nikoga sad. Gluvo je. Niko još nije stigao sa posla kući, većina radi do tri, pa dok stignu kući. Otprilike je tri popodne.

Prodjem kroz staklena vrata pored i izadjem na stepenište iza lifta. Tu bi samo mogla da prodje tetka Bojana, jer samo ona ide pešice. Nema ni nje.
A onda… me je ščepao s ledja.

Ispale su mi novine.
Privukao me je uz svoje telo. Munjevito.
Tek tada sam shvatila koliko su te ruke snažnije od mene. Kao da je mogao jednom rukom da me drži. Sad sam se zaista uplašila. Mislim da sam počela da se tresem u sebi. Nema nikoga u zgradi u kojoj sve ljude znam. Baš nikoga. Jedino što jasno vidim su sive granitne pločice.
Prvo me je uhvatio za grudi. Zabolelo me. A bile su tako nežne. Otkako su počele da rastu niko ih osim mene nije dodirivao. Rezak bol.
Ježim se.

Izgovara nešto što ne razumem. Ja ustvari ne mogu ništa da čujem, kao da sam ispod površine vode, tako zvuci dopiru do mene. Pokušava da me obuzda da se ne opirem… i odjednom… zabija desnu šaku medju moje noge. Jako.

Srce mi udara tako da sada osećam svaki njegov mišić.
Osećam težak zadah pored potiljka. Ne mogu da se oslobodim tog lepljivog stiska.
Viči, viči, kaže neki glas u meni. Otvaram usta malo, pa malo više. Nemam glasa. Ništa. Suvo grlo. Srce mi je na žili.
………………

Sive pločice mi se okreću. Osećam da sam potpuno sama u ovome. Gde su ostali otišli?

Viči, viči, kaže opet onaj glas u meni.
Suvo grlo, još je suvlje. Srce na žili. Tuče.

Sekundi k’o minuti.
Telo se bori, a znoj je leden. Upija ga onaj babin džemper sad. Iznutra imam temperaturu, gorim. Vatra mi je u stomaku. Izvučeni rukavi, kosa preko crvenog lica. Nemam glasa ni da zaplačem.
Stisak ne prestaje, te ruke su svud po mom telu, kao da ih ima deset.

Odjednom kao da polako gubim svest. Volela bih da sam na livadi sada, da mirišem pokošenu travu i da me sunce greje i miluje po licu…da malo legnem i …odmorim se.
A onda srce udari jako. Jednom. Prenem se.
Adrenalin krene u noge, pa u šake. Ne zaustavljam se. Šutiram, udaram, rukama, nogama, glavom. Oker čizmicama po stotinu stotinu i stotinu puta.

Oslobadjam se prljavog stiska. Konačno udah.

Kod kuće sam, stojim nasred dnevne sobe. Zurim u daljinu. Ćutim.
A onda su svi došli kući. Uobičajen radni dan.
Ništa nisam rekla do kraja tog dana.
Bilo me sramota. Mnogo.

“Dušo moja “, tepala sam sebi nežno.
Na pantalonama onim somotskim ostali su otisci šaka i kad sam ih skinula sa sebe.
Nikad ih više nisam obukla, iako mi je mama sto puta rekla da mi baš lepo stoje.
Šta vredi kad su na njima ožiljci.

“Dušo moja “, tepala sam sebi nežno.
Prošlo je.

Juni je mesec, tek nekoliko dana posle mog rodjendana. 2001. godina je i dolazim na prajd na Trg republike. Metež je. Ljudi jure okolo. Uplašena lica vidim.
Idem Kolarčevom, prolazim Albaniju, idem ka SKC-u, tamo je bio zakazan program. Odmah iza mene ide grupa obrazovaca, razjarena lica.

“Nerotkinjo, nerotkinjo!” Pljuju me sad doslovce. Pomislim u toj gužvi kako mi to dosad niko to nije rekao. Ne znam ni kad sam poslednji put čula tu reč. Teško mi je da sad mislim o tome. Umesto toga pokušavam da ugledam poznata lica. Vidim neka, veoma uplašena. Neka su udarena.

Pljuvačka mi se sliva niz gola ramena, sad vidim i kako klizi. Nikad me niko nije pljunuo u životu. Ni u školi.
Okrećem se, polako samo. Vidim neke motke ili štapove, nisam sigurna skroz. Ne usudjujem se da se okrenem.
“Kučko jalova, Srbe treba da radjaš!” , povici.

Pljuvačka. Penasta. Sada mi se sliva niz gornji deo ledja, osećam je po koži. Spušta se niz kičmu niže ispod majice.
Kosa mi je ulepljena, ne vidim ništa, osećam razmazane tragove.

Jedan mi sada prilazi veoma blizu iza ledja. Odjednom srce prepoznaje taj osećaj.
Okrećem se licem ka njemu.
Viče glasno. Ne čujem šta govori. Lice mu je iskrivljeno. Šaka u vazduhu.

“Dušo, sve će biti u redu “, kažem mirno.
Grlo mi nije suvo. Srce mi tuče, žila je tu.
Stojim ispred njega. Pljuvačka se sad spustila niz ledja i upija je pojas od pantalona. Ne osećam noge, samo stopala na vrelom asfaltu.
Otišao je.
Verovatno da goni drugi strah.
“Dušo, sve će biti u redu “, kažem opet.
Prošlo je.

A danas, evo me sedim pred šetnju u nedelju i mislim nešto.
Sada mogu da govorim i to veoma glasno (i da vičem ako treba) i sa srcem na dobrom mestu, ali ne vredi.

Evo me ovde sad i vidim da ne mogu više da kažem Dušo moja.

Jednostavno ne mogu više da kažem Dušo moja podignutoj šaci i iskeženom licu.
I samo kad biste znali koliko me to brine.
Brine me toliko da me duša boli.

Advertisements

2 thoughts on “Dušo moja

  1. Pingback: Dušo moja |

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s