Uspavanka za malu Nataliju ili kako (u)rušiti četiri zida

Kao i svakog jutra, šetam psa u kraju. Preko parkića jednog, pa drugog prođemo, pa u delu između zgrada šetamo dok ne izbijemo na uličicu blizu zgrade, ona koja nije prometna.
Tako je i sad. Lepo jutro, jasno je nebo. Ulazimo u deo gde je između zgrada lepa zelena površina… Odjednom, čuje se vika iz stana u blizini… Nastavljamo napred, vika postaje glasnija, jasno je da je stan u prizemlju. Uznemirim se, odjednom mi srce tuče. Čuje se kako udarci pljušte po koži. Čuju se i glasovi nekih muškaraca, dvojica ili trojica, možda, ne razaznajem šta tačno govore. Ženski glas zapomaže. Jeza mi ide niz telo. Pogledam iznad prozora, komšije vire duž čitave vertikale. Otprilike šest spratova. Pogledam u prozor stana iz koga se čuje prebijanje. Jauci žene. Vijori se bela zavesa koja prekriva širom otvoreni prozor. Tanka, ali je gušće tkanje, pa se ništa ne vidi sa strane ulice…

“Jel’ znate šta se dešava?,” pitam nalakćene komšije čije glave vire nadole. Svi se uvukoše u sigurnost svojih stanova bez reči.
Jeza mi hladi kožu, polako osećam bes. Podignem se na prste, prozor mi je iznad glave nekih dvadesetak centimetara.
“Komšinice, da li vam treba pomoć?”, viknem glasno ka otvorenom prozoru. Odjednom se otvori zavesa! Trgnem se unazad. Mlada žena samo u donjem vešu, sa natečenim licem, podlivima, onemoćalim pogledom…iznurena, raščupane kose. “Molim vas, molim vas zovite policiju, zovite policijuuu!!”, zapomaže, pošinje da vrišti.
Shvatam u sekundi da ću to i uraditi.
“Kako se zoveš?”, rekoh u brzini, sekunde odmiču.
“Marina…Mar..Marija…”, nije stigla da izgovori, glas je izdaje. Pogledam iza nje, dva muškarca u sobi, besna. Jedan je mlađi, u treger majici: “Marš pička ti materina, odavde!”, pljunu, viknu i uvuče nesrećnu ženu u sobu i obori je na pod…Tup!
“Zvaću policiju!”, doviknuh sa namerom da me ona čuje. Zavesa navučena, prozor treskom zatvoren.
Opet jeza. Nadam se da ta mlada žena nije trafikovana, zatočena tu neko vreme…prolaze mi misli kroz glavu. Atmosfera u toj sobi je zastrašujuća… Pogledam broj ulaza, ulicu znam, otprilike i broj stana, verovatno broj jedan, jer je odmah pošto se uđe u ulaz sa desne strane.
Dozvah psa koji je strpljivo stajao u blizini i odem kući da zovem policiju na našoj opštini. Na uglu je mala prodavnica. Pomisao da pred čitavom radnjom govorim o ovoj mladoj ženi i o tome šta joj se događa, mi se nije dopala. Ona sigurno tu pazari svakoga dana… Pola deset je.

Nađem broj i pozovem dežurnu službu iz svog stana. Predstavim se imenom i prezimenom, kažem ulicu u kojoj živim. Javi se prijatan inspektor i zabeleži ime pretučene žene ( to koje sam imala ), ulicu i broj i sasluša ukratko opis situacije. Kaže da će obaviti uviđaj čim pre. Ostavila sam broj svog mobilnog broja, da mi jave ishod. Ta žena bi mogla biti i ubijena. Nasilnici su čuli jasno da ću pozvati policiju i mogu da se pokupe i odvedu je, sklone se i oni. Zbilja se nadam da nije trgovina ljudima, oni su prevrtljivi mučitelji i imaju svoje dobro razrađene mreže…
Pas sve posmatra sa interesovanjem. Osećam podršku u tom njegovom mirnom prisustvu. On je jedini svedok celokupnog događaja ovog jutra, na neki način.
Odahnem, ali sam nespokojna. Tući ženu je krivično delo po našem zakonu. Imam još vremena pre odlaska na posao i odlučim da obavestim Centar za socijalni rad. Javi se socijalna radnica i takođe me mirno sasluša. Ispituje me po nekom obrascu za prijavljivanje nasilja, jasno mi je, ali njen glas je isto tako nekako “u formatu”: Ime i prezime? Koliko godina ima osoba? Koliko članova ima porodica? Ima li dece u porodici, koliko tačno, koliko imaju godina? Veličina stana …NEMAM POJMA. Trudim se da budem staložena. Govorim joj da ta mlada žena ima izmedju 17- 26 godina. Istinski mi je izgledala tako ranjivo da je mogla biti i veoma mlada… Ako je žena dete, veće su joj šanse da neko nešto uskoro učini u ovoj situaciji. Mislim, znam da će neko nešto učiniti, ali situacija mi deluje i hronično i urgentno, a ja nemam poverenje da se to tako razume sa one strane žice.
Popunjen formular. Pitam mogu li još nešto da učinim i doprinesem razrešenju situacije. Socijalna radnica kaže da, naravno. “Možete napisati šta se tačno dogodilo i dostavite prijavu na pisarnicu Centra za socijalni rad.”
Napisaću i doneti sutradan u prepodnevnim satima.

Naveče, shvatih da mi se niko iz policije nije javio čitavog dana.
Jeza mi prolazi niz kičmu.
Zovem ujutro ponovo policiju. Kažem ukratko ko sam i zbog čega zovem.
“Ma dajte, kakav poziv, kakva žena?”, kaže glas sa one strane. Recitujem šta je bilo juče u kratkim crtama.
“Kolega koji je bio dežuran je sigurno pribeležio moju prijavu u arhivu,” (tog trenutka shvatim da je njegov prethodnik bio izuzetno ljubazan i koncentrisan i da nisam pitala za njegovo ime, jer sam imala poverenje da će učiniti ono što može u okvirima postojećih zakona, tako nekako). “Kakva arhiva, pa ne mislite valjda da ću da gledam sad to?” Pomislim kako ja imam u glavi sliku neke knjige u koju dežurni policajci upisuju pozive kao što je npr. ovaj… Možda grešim, možda nije sveska, knjiga, ali mora postojati evidencija!
“Dobro, vi znate ko je juče bio dežuran u pola deset, zar ne?”, kažem.
“Pa ne mislite valjda da ću da gledam kolegama po tefterima!”, na to će ovaj dežurni.
“Nisam to ni mislila, nego me zanima da li je juče obavljen uviđaj u pomenutoj ulici u vezi sa nasiljem koje sam prijavila,”, smirim ton.
“Ma kakvo nasilje, šta je vama, pobogu!”, sada viče.
“Dosta mi je više vas dokonih, a i vaših anonimnih prijava!”, reži.
“Slušajte: ja sam juče sa svojim punim imenom i prezimenom, adresom stanovanja i brojem mobilnog telefona prijavila nasilje nad ženom u komšiluku u kome i sama živim. Prijava je evidentirana, tražim povratnu informaciju od vas. Vi ste državna služba, a ovo je hitna situacija u kojoj jedna žena može i život da izgubi!”, glasno ću.
“Ja ne znam šta je sa vama, lepo sam vam rekao da me ne zamajavate!” i spusti slušalicu. T-r-a-s!
U neverici sam.
Istog trenutka okrećem broj. Zvoni 15 puta. 15 puta i neko podiže slušalicu.
“Izvolite,” miran glas sa druge strane. Neki drugi policajac.
“Dobardan, molim Vas pozovite kolegu koji je pre dvadeset sekundi bio na vezi
samnom,” trudim se da ostanem smirena.
“On nije tu,” tek će ovaj.
“Pozovite ga, čekam na liniji,” ne dam.
“Ne može – zauzet je, ima posla,” kaže.
“Pozovite ga, SADA SAM JA NJEGOV POSAO,” akcentujem.
“Gospođo, rekao sam vam,” nastavlja on.
“Dobro, onda ćemo ovako: kako se vi zovete? Ja sam se lepo predstavila vama svima, sada mi vi recite svoje ime. I kasirka ima ime i prezime, sramota bi bilo da se ne predstavite na dežurstvu,” kažem.
Pauza.

Pas me gleda, nakrivljene glave u stranu.
“Slušajte me sada dobro!!” odjednom se pojavljuje glas onog prvog u slušalici.
“Ja ću sada iz ovih stopa da odem u ulicu tu-i-tu (govori tačnu ulicu i broj gde živi pretučena žena) i ako slučajno tamo ne nađem nikoga, dolazim u ulicu tu-i-tu (sada izgovara moju ulicu i broj) da vas UHAPSIM!”, grmi u slušalicu.
“Znate šta, ja ništa smešnije nisam čula u poslednje vreme! Stvarno ste me nasmejali!”
Tišina sa druge strane.
“Obavestite me posle uviđaja, veoma je važno. Imate moj broj.”

Sednem sad i napišem za Centar za socijalni rad sve šta se dogodilo, kako sam i rekla socijalnoj radnici juče. Rukom, ispalo pet strana.
Na putu ka poslu, svraćam do pisarnice Centra, samo da predam prijavu. Dajem dežurnoj papire, ona stavi na radni sto i gleda. Čita. To traje. Vidim da je nekako čudna u licu. Pomislim, pa naravno, nije nimalo prijatno da se čita tako nešto… Digne glavu sa prijave, pogleda me, na koncu: “Ja ovo ne mogu da primim.”
U šoku sam. “Ne razumem Vas. Šta nije u redu?”
“Kažem vam, ne mogu da primim.”
Gledam, žena je nekako dobronamerna, vidi se nekako da dugo radi u službi i da je sigurno odgovorna. Šta tačno nije u redu?
“Vidite, stvar je u tome da mi nikada nismo dobili prijavu protiv nasilja u porodici. Jedino što mogu da Vam predložim je da izađete u čekaonicu, pa da vidim sa koleginicama… Onda ću vas pozvati.”
“Da li možeteda pozovete koleginicu sa trećeg sprata? Sa njom sam razgovarala pre nego što sam došla. Ona me je uputila da napišem prijavu i donesem vam je.”
“Žao mi je,” kaže.
“Koliko bi to trajalo otprilike?”
“Pa, sigurno ne manje od pola sata.”
Čekaonica zapravo, ne postoji. To je neki prostor tik uz veliko stepenište, bez klupe, stolice. Moram na posao, svratila sam samo da predam prijavu.

Dogovorim se sa njom da uzme vremena koliko joj je potrebno i zavede prijavu u protokol, a ja ću sutra ujutro opet na putu ka poslu svratiti po broj pod kojim je dokument zaveden. Složila se.

Oko dva me zove na mobilni onaj policajac što je hteo da me uhapsi ako nikoga ne nađe u stanu.
“Gospođooo! Halo, gospođooo!”
“Da, ja sam.”
“Evo, zovem vas da vas obavestim: uviđaj je završen, pa da ne bude posle… Vidite, ja sam bio na toj-i-toj adresi i zvonio sam i vrata mi je otvorilo jedno lice. U stanu su bila tri lica. Rekao sam im da pripreme lične karte. Pitao sam onda da li je ovde bilo nekog nasilja i sva tri lica su odgovorila da nije. Drugo, da znate, žena i jedan muškarac iz stana su supružnici, tako da nije bilo nasilja,” završava izveštaj.
“Čekajte, kako to mislite?,” pitam u čudu.
“Pa lepo vam kažem gospođo, oni su supružnici, tako da nije bilo nasilja!” uporan je.
“Jel’ vi meni sada kažete ako su oni u braku da nije moguće da postoji nasilje… to mi kažete?”
“Tako je, gospođo!” ozbiljan je.
“I samo još nešto: jedno lice je u narkomaniji, tako da…”
“Tako da, šta?” pitam.
“Tako da – nije bilo nasilja! Ne može biti nasilja, ako ima narkomanije!” pobednički zaključuje.
“Da li ste razgovarali sa ženom koja je bila u stanu?” pitam.
“Gospođo, lepo sam vam sve rekao. Obavio sam razgovor sa sva tri lica. Uviđaj je završen i ja sam vam sve javio kako sam vam i rekao. Sada moram da idem!”
“Hvala što ste me obavestili.”
Teško dišem.

Sutradan sam uzela broj pod kojim je prijava zavedena u Centru za socijalni rad. Čuvam broj u džepu i pitam se kako je Marina ili Marija sada.

…
Zvoni mi telefon. “Dobar dan! Na vezi je inspektor taj-i-taj da li ste Vi ta-i-ta?”
“Ja sam, izvolite.”
“Da li biste mogli da dođete u policijsku stanicu?” pita direktno.
“Zbog čega tačno?” interesujem se.
“U vezi prijave koju ste podneli vezano za nasilje u porodici.”
“Naravno da mogu, samo ste me našli u gradu, danas mi je rođendan, pa je malo nezgodan trenutak. Odazvaću se svakako, recite mi samo zbog čega tačno treba da dođem?”
“Pa, znate pisali ste ovu prijavu rukom, malo je nečitak rukopis… Treba da nam razjasnite nešto u prijavi,” kaže inspektor.
Dogovorimo se za termin i ja potvrdim da ću doći u to vreme.

Stojim u hodniku policijske stanice ispred broja sobe koji mi je dao inspektor. Kraj je smene, pola sedam naveče je, nema nikoga. Dugačak hodnik, sivi pod. Iz prostorije izlazi jedna žena i odlazi. Ulazim. Pozdravim se, inspektor mi ponudi da sednem prekoputa njegovog stola. Fotelja je od crnog skaja, pola materijala na njoj nedostaje, tako da sedim pola na dasci, pola na žutom sunđeru. To je prostorija u kojoj se primaju stranke na razgovor.
Zahvaljuje mi se što sam se odazvala pozivu i istog trenutka mi stavlja pod nos papir. Doslovno. Zbunim se malo, pogledam bolje. Na naslovnoj strani papira je u jednom pasusu sročena moja prijava, a onih pet strana ispisanih je zakačeno spajalicom za tu prvu stranu. Inspektor mi skreće pažnju na datum i pečat u dnu papira i kaže: “Vidite da je sve u redu.”
Zbunjena sam, jer mi nije baš jasno šta ću ja sada tačno ovde ako su sve pročitali i ako je “sve u redu”. Naslućujem da ću vrlo uskoro znati odgovor na to pitanje. Mirna sam.
“Jel’ vi poznajete te ljude?” pita iza svog radnog stola.
“Ne poznajem, ali živim veoma blizu te zgrade. Napisala sam to u dokumentu koji ste dobili.Pretpostavljam da ste sve pročitali.”
“Da, prosledio nam je Centar za socijalni rad, mi smo u obavezi da sarađujemo. Prijava je primljena i u proceduri je.”
Nastavlja dalje: “I sigurno se ne poznajete, mislim hoću da kažem, niste se nešto zamerili i to?”
“Ne. Žena je brutalno tučena toga jutra od strane dva muškarca u pomenutom stanu i molila me je da pozovem policiju u njeno ime. Ja sam komšinica koja se tu zadesila i smatram da je bilo građanski odgovorno da vas pozovem da rešite tu situaciju i sankcionišete nasilje. To je najmanje što sam u tom trenutku mogla da učinim za tu ženu.”
U tom trenutku vrata od prostorije se otvaraju i ulazi policajac.
“Izvolite,” kaže inspektor.
Policajac mi prilazi i predstavlja se. To je onaj policajac “uviđaj je završen”.
“Znamo se preko telefona,” rekoh jetko. Ignoriše me i obraća se inspektoru sa kojim sam do tada razgovarala.
“Šefe, evo izveštaj o uviđaju je tu, u tri primerka. Sve je detaljno napisano, odrađeno, završeno, komplet. Ako treba bilo šta, ja sam u prostoriji pored,” deklamuje i odlazi žurno kao što je i došao.
Meni je smešno, jer sve izgleda kao neki školski skeč za priredbu za dan škole.

Inspektor se vrati na onu svoju udobnu stolicu. Zavali se malo. Gleda me.
Kaže: “Znate šta? Moram nešto da vam kažem. Vi ste jedna veoma plemenita osoba. I hrabra.”
“Nisam došla ovde zbog toga,” rekoh.
“Ne, ozbiljno vam kažem. Ja sam godinama radio na ulici, video sam svašta, prostituciju, kriminal i dobro poznajem problematiku nasilja. Vi ste potpuno u pravu. Dobro je što ste to uradili. Al’ bih vam dao i jedan savet: nemojte nikada više to da radite. Ima raznih ljudi, ko zna šta može da vam se desi drugi put. Imaju ljudi i oružje, svačeg ima, vis te žensko…”
“Mislim da ne razumete. Ja bih i sledeći put uradila isto. Nego, kad sam već došla ovde, moram nešto da Vas pitam. Ako imate veliko iskustvo kao što kažete, a sada ste vodeći inspektor u sektoru za porodično nasilje, kako komentarišete uviđaj svog kolege u kome intervjuiše pretučenu ženu u prisustvu dvojice članova porodice koja su je pretukla? Izvinite, kako je to moguće? Da li možete sa svojim iskustvom i znanjem da podržite kolege da više nauče o tome kako se vodi intervju i obavlja uviđaj?”
Uspravi se na onoj stolici i nagne na sto. Na licu se sada vidi odobravanje.
“U pravu ste. To mora da se promeni.”
“Molim vas. Ja ni sada ne znam da li je ta mlada žena živa. To se ne sme dešavati. To nema nikakve veze samnom. Ja sam nebitna.”
Ustajem, rukujemo se.
“Sledeći put nemojte zvati na fiksni broj nego direktno na 192.”
Sledeći put bih uradila isto, pomislim u sebi koračajući niz sivi hodnik.

…
Prošlo je mesec dana. Zvoni telefon.
“Dobar dan, ja sam ta-i-ta zovem iz Centra za socijalni rad.”
“Izvolite,” kažem.
“Imam problem sa Vašom prijavom koju ste nam uputili u vezi sa nasiljem u porodici. Mi nikako ne možemo da završimo taj slučaj, a ja sam supervizorka i odgovorna sam da se sve okonča. Ne znam šta da radim.”
Nemam reči.
Nemam reči.

“Ne razumem u čemu je problem? Mislila sam da sve teče po proceduri…” kažem joj.
“Mi ne možemo da dođemo do tog čoveka, njenog muža. Pokušavali smo na razne načine… Sa policijom baš ne sarađujemo, tako da… Da nemate ideju kako bismo mogli to da rešimo?”

………………..

Posle mesec dana me ponovo zove ona supervizorka. Kaže da se jedna koleginica setila da je muž evidentiran kao korisnik socijalne pomoći, pa su mu poslali poziv u vezi sa primanjima, pa je konačno došao, te su uzeli izjavu od njega u vezi prijave. Bez izjave, nisu mogli ništa. Žena je bila i detaljno je ispričala istoriju partnerskog i porodičnog nasilja (drugi muškarac je njen svekar). Kaže i to da muž nasilnik čeka da bude upućen na izdržavanje dve kazne zatvora, ali da su zatvori sada puni, pa nema mesta, te je još na slobodi.
“Pošto je on osuđen za druga dva krivična dela, onda možda ni nema potrebe da ga gonimo za nasilje u porodici. Šta vi kažete, možemo to tako da rešimo i završimo slučaj?”
“Ne, ne možete. Ne znam koja su druga dva dela za koja je osuđen, ali vi morate završiti ovo treće delo koje ima veze sa zlostavljanjem. Razumete to?”

Tako su i uradili. Muž je dobio kaznu za porodično nasilje i otišao u zatvor, ona se preselila u drugi grad, gde je ranije živela.. Svekra niko nije uzeo u obzir, ostao je da živi u ona svoja četiri zida.
Ona i ja se nikad nismo upoznale.

*

Prošlog petka je moja najmlađa komšinica u Drinčićevoj izgubila život. Imala je samo petnaest dana. Njen tata ju je bacio sa prozora na ulicu.
Mama nije uspela da je zaštiti. Na oči svojoj sestrici i bratu.

A mogle smo se sretati na Bajloni pijaci. Često idem tamo po povrće i cveće.
Sigurno bi mi u prolazu uputila neki osmeh.

Otpevaću ti večeras jednu uspavanku malena komšinice.
Izvini što je iz četiri zida tvoje malo telo tresnulo o pločnik.
Izvini što opet nismo naučili.
Izvini što te nismo sačuvali.